Просветни гласник

677

свршаваде, вечито их настављала и свакииут својим јунацима изминтљала и додавала још и неке нове догађаје. Ускоро затим ови први подети детињског стварадаштва развише се још више. Девојчица је са својим другарицама своје бајке и приче приказивала у радњи. Није водела традиционално дечје играње, тр [ гање, хватање, сакривање итд., али се зато савршено заносила својим одиграваним причама и улазила у свет својих спова: соба се губила испред њених очију, она се осећала потпуно у некој пустињи, замахивала .је уображеном сабљом, била се с невидљивим чудовиштима, или разговарала с привидима које је само она гледала пред собом, као у сну. То су биле праве халуцинације. Дешавало се да је мати позове на вечеру а она не чујс. мати је онда узме у наручје и однесе; и дете се просто задиви кад пред собом угледа постављен сто, свеће и обичну њихну собу. Мали Беранже је жудно читао Фенелона, Волтера и Расина. Сервантес је у детињству читао све што му је дошло до руке па макар и какво испрљано парче штампане хартије са улице. С. Аксаков до шесте године је прочитао ,Огледало врлине", /ЈБетское чтение", Новиковљев, „Сановник", некакав драмски састав некакве „Дечје књижнице", Ксенофонову „Историју о млађем Киру и ноновном походу 10.000 Грка", Херасковљеву „Русијаду" и Сумраковљева дела. А како је читао може се видети из њсгових успомена („Детињство Багрова-унука"). Кад је од једнога суседа, добра човека, добио „Ђетское чтение", бојећи се да му ко не узме то благо, он је отрчао у дечју собу лега > у своју постељу, покрио се, отворио ову књигу — и заборавио где је. И кад су га, најзад, нашли чинило се, како је причала његова мати, као да је с ума сишао: ништа није говорио, није схватао шта му се говори нити је хтео ићи на вечеру. Морали су му отети књигу, без обзира на његове грке сузе. Песмице из „Дечје књижнице" иросто су га усхитиле. Он вели: „То није ни чудо: али је чудо што ми се и Ксенофон донао. ... Ја се и данас те књиге сећам тако, као да није никад ни дизана с мога стола, чак и спољашност њена тако ми се упила у сеКању, каодаје у истини гледам очима и видим мастиљаве мрље на многим страницама, нрстима истрвена места и пресавијене окрајке неких листова. Сукоб Киров са братом Артаксерксом, његова смрт, повратак десет хиљада Грка под непријатељском смотром многобројне персијске во.јске, грчка Фаданга, доријске игре, непрекидни бојеви с варварима и напослетку море, (повратак у Грчку), које је храбра војска угледала и усхићено кдицада „талата! тадата! „(море! море!) — све се то са мном тако саживадо. да се и сад сећам свега савршено .јасно." Из ових примера читалац може видети да ова рана потреба читања није рђава навика, недостатак паметног васпитања ни докодица, него да је то права страст која дете тодико осваја да оно заборавља