Просветни гласник

678

ПРОСВЕТБИ ГДАСНИК

на себе и своју окодину, а понекад, као што смо видели, заборавља толико да то прелази у халуцинације. Често пута деца још у рании годинама проводе за књигом не само дане већ и ноћи. Русо пише у својим „Исповестима": ,Р1е знам шта сам радио до пете или шесте године, не знам како сам научио да читам; знам шта сам најпре читао, и памтим утиске које су ми та прва читања изазвала; у то време сам сазнао за себе сама, и то сазнавање наставља се непрекидно... . Од матере су ми остали неки романи: ја и отац смо их читали после обеда. Испрва смо то читали зато, да се читањем занимљивих књига вежбам у самом читању; али убрзо интересовање тако порасте да смо обојица, наизменце, читали без одушке, и тиме смо се занимали по читаве ноћи. Књигу смо остављали само тада кад смо је прочитали до корица. Бивало је да отац, чујући зором ластино цвркутање, поетиђен каже: хајде да се спава! ја сам више дете него ти!... Нађите дете које у шестој години романи привлаче, занимају и усхићавају толико да се оно, читајући их, облива сузама... Помоћу овако опасног метода .ја сам за кратко време стекао не само велику извежбаност у тачном и лаком читању и способност себе познавати, него и за моје године необично умење схватити страсти. Још ннсам имао никаквога појма о стварима а нознавао сам сва осећања. Ништа нисам доживео а све сам осетио. Нејасна узбуђења која сам ,]едно за другим осећао, нису штетно утицала на расуђивања која тада нисам ни имао; али су отворила у мени сасвим другојачу моћ размишљања, створила ми необичне и романтичне појмове о човечјем животу, а од тих појмова никада ме, после, нису могли потдуно излечити ни искуство ни размишљања." Све је то било до седме године, а од седме је настало читање друге врсте. „Библиотека моје матере беше исцрпљена", наставља Русо, „и ми нређосмо на наслеђен део очеве библиотеке. Срећом ту се нађоше добре књиге; уосталом друкчије није могло ни бити, јер је њу одабрао човек, истина свештеник, али разборит и и од укуса. „Историја цркве и царства" од Лесијера, „Говор о свештеној историји" од Босијета, „Знаменити људи" од Плутарха. Нанијева „Историја Бенеције", Овидијево „Преображење", ,/1а Бријерова дела, Фонтенелови „Светови" и „Разговори мртваца", неколико свезака Молијера — све то би пренето у очев кабинет, и док је он радио ја сам му их читао сваки дан". Али читалац неће иомислити да их је седмогодишњи Русо читао с оним истим успехом с којим и Гогољев Петрушка. „Ја сам", вели Русо, и ирема тим књигама осетио ону ретку и можда за моје године необичну наклоност. Задовољство које саи сваки дан имао читајући Плутарха учинило је да ми је он био љубимац, а излечило ме од страсти за романом, и убрзо сам више ценио Агесилаја, Брута, Аристида него ли Орондату, Артамену и Ивону Баш ова знаменита дела и они разговори, које смо ја и отац водилн