Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

679

после читааа, образовади су у мени оиај слободан, републикански дух, она.ј несавитљив и ноносит карактер, дух који није трпео јарам ни ропство, који ме је мучио у току целог мог живота, кад еам био у иодожајима најмаае удобним за његов подет. Непрекидно заниман Римом и Атином, живећи, тако рећи, с њиховим всликим људима, рођен сам као грађанин реиубдике (у Женеви), и као син човека у кога је љубав нрема отаџбини била најгдавније осећање и страст, ја сам био надахнут њиховим примерима: сматрао сам себе за Грка шш Римљанина, постајао дичност чи.ји сам описани живот читао; иричања о јуначким делима, сталности и смедости норажавала ме, — очи су ми гореле, гдас постајао звучнији. Једном, кад сам за сгодом причао о Сцеводину јунаштву, сви који су ту биди, уплашшпе се кад сам, у жељи да његов поступак 'прикажем очигледно, пришао суду са жаром да и ја своју руку изгорим". Пушкин до седме године није обећавао ништа особито; ади од девете почеда се и у њему развијати страст за читањем, па. га није оставида ни до смрти. Прво је прочитао Плутарха, на онда Илијаду и Одисеју, затим је прешао на очеву библиотеку која је, према карактеру онога времена, била састављена из Француеких еротичних нисаца 18. века, из философских написа сензуадне шкоде, из Волтера, Русоа. Хелвеција, и њихових најодличнијих последника и тумача. Отац је у своје деце (сину и ћерци) неговао вољу за читањем, на је и он с њима заједно читао изабрана деда. Али то маломе Пушкину није било доста; он је проводио ноћи у несаници, кришом улазио у очев кабинет и без избора гутао све књиге које би дохватио. Обичан читадац, навикнут да све мери према уобичајеној мери, можда би се пренеразио видећи тако оиасно читање. Али ево шта каже Пушкинок биограФ Аненков: „Овакво читање било је врло значајно но Пушкиново развиће. Оно је изазвало клице раних и пламених сграсти у његовој крви и природи; његове појмове и представо проширило и развило много више него што то иде уз доба његова узраста, и напослетку, што је најважније, мало по мадо васпитадо у њему свест о самом себи, о својој дичној вредности, што му није допуштадо да вдада собом и није тој вдасти признавадо никаквих права ни у ком обдику, ни иод каквим изговором". Други Пушкинов биограФ, Стојунин, односно тога читања каже: „иревремено читање књига ко.је се не иишу за децу, без невоље изазива прерано душевно развиће, сдаби обичну умиу снагу за.једно с физичком , меша по.јмове усдед недостатка јасних представа и ствара учмаде организме; ади оно је Пушкину само пробудидо његов јак природан разум, и није нимадо осдабило његову Физичку снагу". Наводећи ове речи морам читаоцу казати да је прва подовина иавода угдедан пример за мишљења казанихаргоп која сам напоменуо. На чему је основано то мишљење, где су Факта, како ће се познати