Просветни гласник

680

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

у детета обичан иди необичан разум, хоће ли за дете овакво читаље бити корисно иди не? Ето читавог низа питања која руше то рутинирано мишљење. Јер пре тога читања ни Пушкин није обећавао ништа необично; а и пошто се оно започело и укоренило његови родитељи су, по Аненковљевим речима, дошди до закључка да је дечакова природа несрећно изопачена. Ми, напротив, и из овога примера, као и многих других, можемо видети да читање постаје као неки будилник успаваних споеобности. Ово раширено рутинирано мишљење о штетности преранога читања тако је јако, да се чак и добри родитељи, који тако мисле, страшно плаше тога читања. Тако и добра мати Марије Ане Ивенс (Џорџ Елиота) била је љута не само на чудноватосги и плахости којих је њена ћерка имала изобилно, него и на њену навику да увек иде само с књигом у руци и да чита чак и и у постољи, према свећи. Оваква Факта, на која се скреће пажња читаоду, могу нас принудити да се озбиљно замислимо. Гледајући како се дете заноси читањем ми увек помишљамо да се тај занос не може добро свршити: дете не учи, не снава кад треба, постаје. некако пометено. Ми се лаћамо извесних мера: одабирамо и прегледамо књиге, склањамо их, уништавамо, а кажњавамо кривца; али из свега тога излази само то, да страст за читањем јача и узима заоштрен облик: дете вас обмањује и чита тајом. Излаз је један: ми се морамо измирити с том страшћу, јер она тгроистиче из одистинске, битне душевне потребе. III. Тој су потреби, у разно доба узраста и у разне деце, три главна узрока. 1. Рано доба детиња узраста понавља извеетан културан стадијум у развићу човечанства, када је човек замишљао свет духовним, т.ј. да је сваки предмет живо биће, да у сваком дрвету, камену, реци, шуми живи дух, и да је сваки њихов инертан покрет свестан. То је било време када је све што живи било човеку сродно, подједнако с њиме мислило, осећало. у својим се постулцима и покретима руководило истим побудама којима и он. Такав поглед на природу Тајлор назива анимизмом. Детету је сав свет жив; треба га само носматрати кад се игра луткама. Тај стеиен развића, не уображења како то многи мисле, изазива у деце тежњу ка фантастичноме, наиме свету бајака и басана, у којима се огледа анимистични поглед првобитнога човека на природу и животиње: уобразиља у том случају има само улогу пријемљивоети. 1

1 0 томе ће бити речи у еледећем чланку о бајкама као градиву за дечју лектиру.