Просветни гласник

682

ПРОСВЕТ.ЧИ ГЛАСВИК

јама, да ми тешко можемо замислити таво што, јер смо ми већ преживели тај период жудне радознадости. Тако например један од најпопударнијих немачких иесника Фрајлиграт, у детињству је учио лако и уопште оддиковао се лепим способностима, ади му је читање бидо битна иотреба. Нарочито ,)е волео путописе, и почешће је читаву ноћ пробдио читајући о дож.ицљајима знаменитих путника, машта га преносида у иеиознате крајеве, а у мислима је учествовао у опасностима и сдавн тих путника. Исто се тако радо занимао и природном историјом, особито зоодогијом. Овај правац његовог ума рано га је обогатио основним знањима и учинио да се доцније могао користити за своје дивне и сјајне стихове за које је теме узимао из тих знања. Мади Дикен с је између осталих књига водео и нутоппсе и водео је да се стави на место јунака из читаних ствари, гдедао је, например, себе остављена на пусту острву као што је то бидо са капетаном тим и тим, окружена дивљим острвима и готова да свој живот прода скупо. Запажено је да су и за Марију Ану Ивенс (Џорџ Едиот) путописи били примамљиви још у раним годинама њенога детињства, и за Рг/соа, као што је поменуто. Из Новиковљева /Еетског Чтенија" С. Аксаков је највише водео научне ствари. „У мојој детињској памети изврши се потпун преврат" веди Аксаков; „и за мене се отвори нов свет... У написима о грому сазнао сам шта је муња, ваздух, облак; знао сам како постаје киша и снег. Многе појаве у природи, које нисам разумевао, ма да сам нх радознало гдедао и посматрао, постале су ми јасније и.јошзанимљивије. Мрави, чеде а нарочито дептири са својим метармофозама освојише моју пажњу и еимпатије, обузе ме неодољива жеља да све посматрам својим очима". Иричајући о својој страсти за прикупљањем трава, дарва, бубица ит.д. Аксаков је приписује управо том Новиковљевом „Чтенију." II, Пољевој, како сам веди, не памти кад није знао читати, и до десете године прочитао је све што је могао добити, а међу књигама које је тада прочито биле су и ове: „Деда Петра Великог" и Годиковљеве „Допуне" томе напису, „Светски путник" од абата деда Порта (27 свезака), „Путовање капетана Кука", „Разговор о општој историји" од Босијета, „Историја руске државе" од Еарамзина и „Библија". И то читање није бидо бесмислено. Напротив, по речима његова брата К. Пољевога, свака нова књига изазивада је у њему нове утиске, а оно што га нарочито задобије и задиви узбуни у њему и дар за писање; те тако на основу прочитанога иди по угдедању он већ у тим раним годинама пише: драму „Женидбу цара Адексија Михајдовића," трагедију „Бланка Бурбонска;" интермедију „Петар Велики у храму бесмртности", „Цутовање по свету," „Историју Петра Ведиког." Гончаров сам признаје да је његов нут око света само одјек његове давнашње рано пробуђене страсти за путо-