Просветни гласник

700

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

примити да га штампа, и ако беше век препоручено. Преводилац се онда обрати Учитељском Удружењу као најпозванијему да ово дедо нотпомогне и штампа о свом трошку. Удружење посде 3—4 меседа доноси оддуку, да се дедо врати писцу с тога што он „унапред одређује Удружењу у ком времену треба његову ствар да сврши и кодико да му да на име хонорара". 1 Оздојеђен оваким одговором најпозваније корпорације, преводилац га хтеде дати у Загреб, који му је превод непрестано тражио и нудио деп хонорар. Али, ах пусти национадни нонос и пусто родољубље, које се у Скопљу осећа много јаче него у Београду! Зар ја у Турској, преводио за свој народ, раздробљен и разједињен, па да свој рад дам Загребу, код Београда, код Србије, код тодикога Народа Српскога! Зар да Хрвати и ово дедо штампају, пре нас?!... 2 Та, то не може бити!... Тако се питао преводидац, размишљајуки о томе шта да ради и како дело да штампа. С овим мисдима он дође и потписаноме на жадбу и савет. По други пут му напомеием, да дедо поднесе Кодарчевој иди Чупићевој Задужбини. — Ади веде ми, да се они награђују само између себе; па се бојим неће ми примити, и само да се брукам! одговори г. Огњановић. — Бог с Вама, господине! Ко Вам то каже? Задужбина награђује свако боље дедо, па бидо оно нревод иди оригинад, и ма од кога било, само ако оно заслужује препоруке и помоћи. А Компејрево дедо то засдужује и Ваш је превод добар, те се немате чега бојати; само ако имадну новаца за ову годину. А ако немадну за ову, имаће за идућу... одговорих му ја. Г. Огњановић ме посдуша, и већ се за некодико дана беше разуверно у својој предрасуди. Превод му је не само примљен, него је Задужбина, из иажње према њему као јавном раднику нашем на. мртвој стражи наших национадних интерееа, оддучида, да му преко обичаја и без обзира на ведичину деда, штампа две хиљаде комада. И, што још вреди споменути, све је ово ишдо тако брзо, да би књига бида готова још у то.ј (прошдој) години, да није пуних шест месеца рукопис дежао недирнут у штамнарији у којој је штампан. И, ето је тако једва једном, посде иет година, ова ваљана књига угледада света и на нашем језику, захваљујући кодико неуморном 1 Види »Учитељ« св. за Март 1905. стр. 503. Г. Огњановић нас је посде уверавао, да је он тражио само, да реше што аре. Они су га у одбору уверавали, да ће репгити за недељу дана. — Решнте и за месец дана, и ја ћу бити задовољан! рекао је г. Огњановић и тако је и написао у цисмено.ј понудн. А на име хонорара за оволикн рад од преко 600 писаних табака тражио је три стотиие динара!... 2 Као што су п Коменскога н Спенсера итд.