Просветни гласник

ОЦЕНЕ П ИРИКАЗП

699

статке његове. И ако на много места провирује Француски стид, Француски начин изражаваља, опет то није за велику замерку, јер то не отежава разумевање а неизбежно је при превођењу оваких дела. Дело се ипак чита на српскоме као да је на њему и написано. У другом делу, у „практичној педагогији", предмети национални: матерњи језик, народна историја и познавање Отаџбине остало је онако како је бшт у оригинаду. Могдо би се пожелети, да су ти одељци не само преведени него и прерађени за наше прилике; ал.и има разлога и за ово, да остане овако, да наши наставници виде како у тим предметима поступају Французи у својим школама и пују разлоге запгто тако, па ће они дасно и сами удесити како ваља оно што је у нас другојаче. и лакше. И штамиа је на свом месту. Сдог је круинији него у оригиналу, те је отуда и књига на српском изишда већа. Хартија је пунија, неуглађена, те не пролива и не смета при читању ни сјајем ни провидношћу. А цена, према ведичини књиге, од иреко тридесет штампаних табака, можемо рећи да је веома скромна. Она је могда бити овако незнатна само с тога, што је штамиу платила поменута Задужбина. Тако ће, захваљујући њој, српски читаоци платити само но три динара оно, што и Французи и Немци и Енглези плаћају по 6, 8 и 10 динара. Овај превод г. Огњановића има и своју малу иеторију која је за нас Србе и наше књижевне нридике од интереса. Он га је довригао и нредговор написао „на Првозваног Андреју 1902 године у Скопљу". Од то доба он му је тражио издавача. Прво га је понудио држави српској у Ераљевини Србији, дакле нашем Министарству Просвете, да га оно штампа као своје издање. Министарство га унути Главном Просветном Савету на оцену. Гл. Пр. Савет га упути реФерентима. РеФеренти се изразе, да је дело одлично и да заслужује помоћи и препоруке, ади да превод није најбољи и да се мора исправити. Савет га враћа преводиоцу да га исправи, и овај га исправља и враћа Савету исправљено. Савет га поново упућује истим реФерентима с нитањем је ди преводилац све исправио како ваља? Ови ноново прегледају и одговоре: да је превод у главноме исправљен, а заостале грешке у језику да се могу исправити и при штампању. Савет онда даје мишљење, да се превод препоручи, што госнодин министар и учини. Дело буде ареиоручено и за књижнице школске и за уџбеник ио учитељским школама. Али сад настаје тштање: ко да га штампа ? Држава одговара, да нема буџета. Преводилац нема новаца и да је у месту. а камо ли што није него у Скопљу. Он га понуди свима књижарницама редом, и у времену када се из шкодских буџега брише свака позиција на набавку књига и учила, ниједна га књижарница ни трговина не хтеде