Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ИРОСВЕТНОГ САВЕТА

729

протећи док та књижевност ностане, ако не оно што треба а оно бар оно што су други књижевни радови у нас. Требаће доста рада на том послу; требаће и доета писаца који ће се тим послом бавити; требаће и доста других повољних околности те да се дечија књижевност подигне, да постане нешто налик на ону која је у дрјтих срећнијих народа. Како је Француска књижевност у том погледу богата! ЈКако је у Фран цуза та дечја књижевност развијена, негована! Алп и колико је труда и талента уложено у н>у. К нарочито, колико времена! Више од века и по ради се систематичио на тој врсти књижевности. Да не узимамо у обзир Шарла Пероа, који .је још у 17. веку писао своје класичне „Вилинске прнче", што <у после иостале једна од најомиљенијих дечпјих лектира, познатп писац Француски Беркен (1749—1791) је онај којп се сматра за првог дечнјег нисца. „Беркен је оштроумни и забавни творац деч:ије књижевности," и његова дела, (приповетке, позоришни комади нтд.) којима је он сликао не више вилински свет него све.т обични дечији, многобројна су; (најважнијо: „Пријатељ деце" 1782—3, 24 свегачице; „Пријатељ младића", 1784; итд.) ни нашој књижевности нису она непозната, ако ни по чем а оно по имитацијама његовог дечијег позорпшног комада „Деца која хоће сама да се управљају." А од Беркена на овамо колики дуг ред дечијих писаца! Најнре су ту госпођа де Жанлис и госиођа де Пресансе, које обе раде плодно и вешто на већ основанип дечијим листовима у нрвнм десетинама 19 веха. Затнм је ту Е. Шартон, који први оснива „магазине" за Француску децу, с лепим приповеткама, са сликама, давшп свој „Живописни магазин" 1833; и Е. Жирарден, који 1836 оснива „Музеј породица", сличан горњем, и врло иознат, чувен и омиљен. Али се међу свима овима истакао и дечију кн>ид;евност необично унапредио П. Ј. Херцел (1814—1886), књижар и нисац, и оснивач „Магазина за васгштање и забаву" (1864). Настанивпга се, после бурне политичке ирошлости, у Паризу 1862, он оснива поменути дечији лист, који од оно доба .једнако траје. Херцел је и сам нисао у свом „Магазину" под имоном П. Ј. Стала, и његово је познатије дело, и једно од најбољих „Маруша", нриповетка по М. Вовчку, коју и мн^ -^амо у преводу. Али је Херцел много важнији што је око свога листа приорао све људе од талента и знања, који ће, радећн на том листу, понајвигае и постати најбољи дечији писци. Међу њима је најнре Ј. Масе педагог великог значаја, један од оних који су знатно унапредили наставу француску, писац и нама познате „Историје једног залогаја хлеба", затим „Прича пз малог замка", „Позоришта из малог замка", итд. Затим, Ј. Верн (1828—1906), познати и најпознатији дечјн пнсац, натријарх дечије књижевности, аутор толиких романа који и за старије имају заннмлдвостн и ннтереса, творац романа о необнчним иутовавима у којима се меша забавно с корисним на врло оштроуман начин. После, П. Грусе познатији под именом А. Лорија, који је у неколико засебнпх романа описао живот ђака у свима важнијим европским земљама. Даље, Л. Биар писац „Нехотичних иутовања," „Путовања кроз Америку", „Авантура једног «ладог нриродњака" и сличних романа, у којима је, по угледу на Ј. Верна а из свог властитог познавања далеких земаља, описивао ствари које могу веома да забављају младе имагинације. Даље, Хектор Мало који је норед свог чувеног романа за одраслије „Без породице" нагшсао и један роман за децу, „Р^мен Калбрас"; Ј. Сандо, који је написао познагу и лепу „Галебову стену", Е. Милер, нисац прича које се дешавају „у пољу и у шуми"; Л. Ратизбон н В. Лалрад, песници; итд, Све су то били сарадници Херцелови, и њихови нај-