Просветни гласник

758

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

са ореолом славе. А како су отровни подсмеси и како су увреде сурове и грке! Ево да видите младића, којега су васпитада и образовала дела Бељиискога, Пушкина, Љермонтова и д-р. Душа необично осетљива и пријемљива, најчистији снови, младић убивен увредљивом глупошћу њему најближих људи. Да би спасао иропала ода, који се одао и пићу, он уочи великих празника излази на трг да продаје воштане свеће, а гомида собом задовољних трговчића смеје му се грохотом: „А! видите, видите, долази нам онај учени! Ено тамо седи за тезгом, студенат, његово благородство, к'о да је мужик као и ми!" Познали сте овде Никитина ? После тога мора да буде покућар у свом сопственом склоништу, и полази му за руком да уђе у вољу извошчицима, — али шта га је то све стало ? „Срце ми се цепало од жалости због јадних и прљавих сцена", пише он о том добу, „али са мало вшпе добре воље успео сам да сачувам своју душу. Чим добијем слободна времена склањам се гдегод у крајичак свога дома. Ту сам се упознавао с оним што чини понос човечанства, ту сам стављао на хартију скромни стих који ми је са срца долазио". А ево да видите малога Андерсена. Он лагано иде улицом, сањалачки, полузатворених очију; глава му пуна ликова из Шекспирових, а и његових драма још неуких производа. На једанпут иза угла искрсне гомила деце и подсмешљиво виче за њиме: „Сочинитељ, сочинитељ комедија!" А он бежи, крије се и — плаче. Али и поред свакојаких увреда и пакости, нешто ипак живи у њему, нешто га ипак све унапред гура; он пореди своју судбину са судбином великих људи у књигама које је прочитао, и до.аази до закључака да арво треба осетити много непријтности, а иосле се добија слава. Како сам вели, савдађује га нека необична тежња, нешто га привлачи, — шта? Он плаче, мучи матер неутољивим молбама да га пусти у Копенхаген, а кад га она пита шта ће тамо да ради, одговара: „хоћу да се прославим!" и прича јој све што је читао о великим људима. По некад онај који дететом управља сам одабира књиге или шта више буди му и љубав према књизи, али није толико образован и увиђаван да може сам оценити све последице такога рада. То је тако било са Н. Пољевим, Пушкином, Никитином и Доброљубовим. И у том случају најире долази књигаЈ она развиЈа почетничку делатност, пробуђену свест помаже и снажи да иде даље путем, ко.јим већ не могу ићи први управљачи даровита детета. А школа? Примере које сам прикупио још једаннут потврђују тај жалосни Факат, да је школа у већини случајева тако исто једна опасна спречица у развијању одабраних природа, које су предмет ових испитивања. И њена је> улога дакле, рђава. Сви ови гени.ји или таденти развијају се не само мимо утицаја школе, него шта више и насупрот њену утицају. И сву своју мдаду снагу они троше на же