Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

759

стоко онирање томе утицају. Бива да су они по изгдеду по сво добри ученици, а у ствари су свим својим бићем туђи шкоди. Од ранога детињства па до младости о њима се и код куће и у гаколи мисли да су ограничени, нерадни или неваљали; и тек погато се просдаве ми почињемо копкати по својим успоменама и износимо на видик сећања на гаале, дрскости или леност тих генија и талената и уживамо; али се, при свем том, ипак не научимо памети. Да ли су многи у школи, по сили њених смерова, а не случајно, стекли одобравање и новлађивање својим индивидуалним тежњама, у овом случају литерарним? Таквих је мало: Барамзин — у пансиону ироФесора Шадена, ВаЛушков — у Жакиновљеву, Гончаров у иансиону једнога свештеника, Љермонтов и Жуковски — у универзитетском иансиону за племиће, у Москви, испод чијега крова су изигали јога неколико нагаих литерариих и друштвених делатника, — и то је готово све. Слична Факта и нехотице приморавају да се нромисли: да ли нивелисање разнородних личности, на гато се и своди сав гаколски задатак, вредн наших напора и нагаег новца, кад је то уједначивање за многе и многе само извор бола, суза, зла и огорчења; и кад бољи људи ирођу кроз гаколу без њена утицаја и то, шта више, сматрају као своју срећу? Проучавање сличних Факата излази на то, да задатак школе није у нивелирању него у развијању индивидуалности, није у дресирању него у буђењу духа и његових најскривенијих ако се да рећи, појава. V, Враћајући се чисто нрактичним питањима, шта деца читају и како, ја ћу да нађем везу тих питања са мишљењем Бељинскога о дечјој књижевности. 1. Наоружан да ратује противу дечје страсти за читањем, особито прерано, Бељински је судио а рпоп. Он мисли да таква страст ремети равнотежу дугаевних моћи и смета њихову правилну развићу; учење — ето гата он узима као баланс за одржавање равнотеже, као лек противу болести. Али кад тако говори он заборавља и индивидуалне тежње, у нашем случају литерарне, ко,,е се не могу задовољити само науком, знањима, не само у детињству него ни додније. Многи књижевници, између којих неки чине епоху у умном животу делога дрЈштва, сме се рећи добили су само литерарно образовање иа да су учили школе. Такви су: Жуковски, Делвш, Пушкин, Гогољ, Бељински, Љермонтов, Никитин, Помјаловски, Андерсен. Неки, опет, нису ни добили какво систематско образовање, и за своје образовање илају да захвале једино књигама. Такви су: Крилов, Н. Пољевој, Бољцов, Русо, Дикенс. Бељински нрепоручује систематско образовањс као супротно дејетво противу тежње за читањем а заборавља да школа,