Просветни гласник

НАУКА И ИАСТАВА

907

вини овога члаика. Добра је само она књига која се у детињствт читала с одушевљењем и која ее с осећањем тихе радости радо прочита и у зредим годинама. А прочитавајући све те разне чаробне бајке (као што сам ја чинио радећи овај чданак), човек оеећа само досаду, љутњу и зловољу. Понекад је то грубо комедијашење које нам је антииатично као што нам бива антипатичан преживеди старац који се силом подмдађује и у кога Је све дажно: и зуби и коса и статура. Али што је добро, добро. У нашем веку тој првобитној поезији пошдо је за руком да опет процвета у дивно мирисно цвеће у бајкама чувенога Андерсена (1805—1875 год.). Андерсенова личност је тако интересантна у таквој вези за његовим творевинама, да ја не могу друкчије а да не кажем овде неколико речи о њему самоме. Син сиромашног обућара, богато обдарен природом, он расте у необразованој и празноверној средини. Мати рачуна да он учи кројачки занат, ади он, узбуђен читањем, оставља родитељску кућу и као дечак од четрнаест година иде у Коненхаген да тражи срећу, с.јасном свешћу да „прво треба осетити много непријатности па да се дође до славе." У Еопенхагену пада у ведику невољу; чак нема могућности да се школу.је и образује, алд зато жудно гута свакојако књиге, дајући на њих и последњу нару. Само милосрђе добрих људи учинило је те је могао ући исирва у датинску школу а затим на универзитет. Још као студенат, 1828 године, ночео је да пише и издао је неколико ствари; његови романи иривукоше пажњу нубдике. Али критика је била према њему нељубазна а највише се бавила бројем његових граматичких погрешака. У 1835 години Андерсен издаје нрву књижицу бајака, препричаних бајака које је сдушао у детињству. Успеха није било. Чак се сажаљевадо што се он бави таквим детињаријама као што су бајке; говоридо се да бајке никако не одговарају његовом дару; саветовадо му се да нроучи Француске обрасце бајака. „Ја сам", веди Андерсен у својој аутобиограФији, „престао да их штампам, али не и да их пишем, јер су ми се оне саме непрестано отимале испод пера." Даља издања бајака, у којима је већ дато простора дичном стварању, побудише опште интересовање, и Андерсенове бајке посташе у Данској народна књига, подједнако занимљива како деци тако и одрасдима. (Брандес наводи да се сам Андерсен веома љутио што су га сматради као иисца искључиво дечјег). Шта више његове су бајке читане и у позориштима између чинова, уместо стихова. Андерсен поста омиљени поета у Данској. Чувени скудтор Торваддсен, чијој је успомени Андерсен дао места у својим бајкама, волео је да му Андерсен прича своје бајке док он ради у својој радионици. Њега је усхићавада она истина и природност запдета у њима; готов је био да једну исту бајку слуша и двадесет пута, Хајне је сматрао за дужност да своју жену упозна