Просветни гласник

908

11РОСВЕТНИ ГЛАСНИК

са његовим бајкама, и више пута јој причао бајку о „Мадом оловном војиику." Скултор Раух био је бајкама одушевљен. Браћа Гримови, Хумбол.тови слугаали су их с осећањем. Да не говорим о крунисаним личностима које су се заинтересовале Андерсеном. Он вели: „сви знатни књижевници и уметници, најумниЈе и најобразованије госпође слугааху моје бајке са задовољством, а ја сам им радо испуњавао жељу за причањем". А шта да се каже о деци, која су усхићено читала његове бајке, или их слушала из његових уста? С тиме у свези је и нежна љубав његова према свој деци. Једанпут се Андерсен са уметником Шпектером, који је илустровао његове ба.јке, спремао да иде у оперу. Путем Шпектеро позове Андерсена у једну богату породицу, у којој су и одрасли и деца били занети његовим бајкама. Ма да није био познат с том породицом, а до почетка предсгаве било је још петнаест минута, Андерсен ипак пристане. У кући га онколи гомила деце, која су га први нут у свом животу тада видели, па га окупе узвицима: „Бајку, бајку! Само једну!" Андерсен им исприча и затим брзо оде... Деца никада нису могла да забораве овај случај, толико налик на саму бајку. Син песника Мозена веома је волео да слуша бајке из уста самога Андерсена и био му је веома одан. Кад је сазнао да ће му пријатељ отпутовати на дуже време, а може бити и за свагда, горко се расплакао и при растанку поклонио му једнога од своја два оловна војника. Андерсен је дуго чувао ту играчку. Уз ово могао би још додати писмо мале кћери познатога Ливингстона, нажалост само није ми при руци превод тога писма, али почетак је од прилике овакав; „Драги Андерсене, ја много, много волим и Вас и Ваше бајке..." Па у чему .је тајна тако необичнога успеха? Има много, врло много узрока: живо сликање, дух народних бајака којим су прожете, оно осећање све природе, Фантастичност, све тако спојено са садржином да чини с њоме једну нераздељиву целину, — то је једно. — Друго — необично добро схватање дечје природе и жарка љубав према деци. У једној од његових бајака налазимо ове речи извађене из његове нежне душе: „Ја могу прегрштима да скуним злата; али особитога злата: ја црпим своје богаство из блиставих дечјих очију, из осмејака са њихових безазлених усана." Треће — сама садржина бајке, дакле Фантастичност није смер Андерсенов, та Фантастичност садржине служи само као облик за исказ његових најискренијих убеђења, његових мука и страдања. Али то у садржини нити „виче", нити облик засењује; ви се испрва опијете тим обликом, али после, након другог, трећег читања, садржина вам излази пред очи у пуној јасности. Могдо би се чак помисдити да Андерсен, пишући своје бајке, није ни мислио о њиховом правом смисду, него да се тај смисао иојављивао сам собом, из његове бодне