Просветни гласник

ИЛУКЛ И НАСТЛВА

909

душе. Један критичар, његов савременик, врло добро је изразио ту страну његових творевина, и ма да је у гдавном говорио о његовим романима, ипак све се то може рећи и за његове бајке: „Главну садржину најбољих и најбоље зампшљених и разрађених деда Андерсенових чини борба талената или уопште борба једне одабране, узвишене и моћне ирироде, да се отме из ниског угњетавног подожаја... И он у том случају изводи врло занимљиву и ноучну страну живота, — унутарњи свет, који нико не нознаје боље него онај, који је сам испио горку чашу страдања и прегоревања, и искусио много тешких и дубоких осећања, унутарњи свет врло близак ономе што је аутор сам осетио, пренатио и доживио. Према томе у сликању тога света под руку са ауторовим стварањем иде и сећање, успомена, мати муза, како се то с дубоким смислом каже у староме миту. А како је и он сам искусио и дубоко осети ту тешку борбу, како је он сам морао до дна да испије целу чашу жучи, коју хладни и надмени свет често подноси потиштеноме, то је он својој слици могао дати и чисту истину, и веровност, трагични, болни патос, што не може да не остави дубок утисак на срце санаћеничког човечанства." Изгледа да се бајка у својој усавршености не може подићи више од Бајке Андерсенове. Она је лабудова песма бајке. Али није ни чудо: није јој више ни време; у нашим данима бајка је појава вештачка односно уметничка. И сам Андерсен на крају свога живота сматрао је причу „Хроми малиша" за најбољу своју бајку. Али облик бајке несумњиво узимаће се и даље за облик приче, и можда .још за дуго времена: тек то ће већ бити адегорија, нрича, само не права бајка. Савременику је тешко да створи бајку; тога ради морао би се препородити, а то није могућно, јер би то било насиље противу рођене нрироде. Сад да пређем на Вагнера. Поређење Вагнера са Андерсеном нуди се само собом: оба су иознати приповедачи бајака, оба врло даровити и врло образовани људи. А уз то још Вагнер је и научник и проФесор. Ово потоње с једне стране добро је за Вагнера, а с друге непосредно худи бајци. Добро је стога, што за децу пише човек високога образовања и научник, — дакле он не може писати беспослицс и ништавности. У његовим написима и нехотице се провлаче велике идеје нашега века или шта више он пропаганду таквих идеја ставља себи у задатак, што у самој ствари и јест суштина његових бајака. Није добро стога што човек доиста учен и при том наш савременик, дакле човек времена у коме је наука ноставила поуздане нове нутове знања, у коме сав свет не само физичких него и психичких нојава добија своја реална правила и законе, у коме све што је случајно и Фантастично одлази у старину, — такав човек, дакле, врло тешко уме да гледа