Просветни гласник

22

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

овим дошли на два питања у која се горње основно питање распада т. ј. на два пробдема у која се основни филозофски проблем, проблем света, распада, а ти су квантитативни и квадитативни проблем света. Ако нам дакле филозов тачно представи Форму реалности, онда је он у главном решио квантитативни проблем света, а ако нам покаже шта је оно што има ту и ту Форму, онда је решио квалитативни проблем света. Просто речено први се проблем састоји у питању: како је свет уређен, а други: од чега је свет саграђен ? Као што се види проблем Форме реалности пада уједно са нроблемом простора. Према томе, филозоф који би дао тачну кондепцију простора у главном би решио квантитативни проблем света. Основна коцепција простора која је данас готово опште примљена (цела данашња математика балзира на њој) јесге инФинитистичка концепција апсодутног континуума. Први који јс увидео апсурдност и фиктивност ове концепције јеоте Јум. До тога је и Берклн дошао, само што је Јум инфинитистички иојам бесконачнога енергичније и јаче напао. Али Јум се само на томе и задржао: он је само критиковао инФинитизам, али није тежио да супротну конценцију, Финитизам, изведе до краја и тиме обори нотпуно инфинитизам. Може се рећи: Јум је уздрмао инфинитистички иресто, али га он није и срушио. С тога ћемо ми расматрајући критички самог Јума и основне инФинитисгичке и Финитистичке концепције иростора указати на ону концепцију која је по нашем уверењу апсолутно тачна и једино могућа. 1 Јојн у првој секцији свога излагања* Јум изводи да је свака наша ирестава нужним начином састављена из коначног броја иростих и недељивих делова. Несумњива.је истина, тврди он, да је наша душевна моћ ограничена т. ј. да је сваком нашем разлагању и дељењу престава на елементарније делове постављена извесна граница у времену, коју ми ни у ком случају не можемо да прекорачимо. Међутим, кад би наша престава била састављена из бесконачног броја делова, она би нужним начином морала да буде дељива до у бесконачност; дакле никако не би могао да наступи онај случај последње границе дељења, јер све што је састављено из бесконачног броја дедова и само је дељиво до у бесконачност. Очевидно је дакле да наша коначна престава неког квалитета није дељива до у бесконачност; и да ми шта више можемо, делећи је на делове, доћи до носледњих елемената, који су иотпуно прости

1 Све како инФЛнитистичке тако и Финитистичке концеиције иростора детаљно су изложене у деду: БЈе (;урЈ8сћеп Оеоте<;пеп ипс1 <}аз ХЈпепсШсће, уои 1) г. Вгашз1ау Ре^гошетхса; види ст, 5 —17. - Јум је своју критику бесконачнога и само његово учеље о ирестави лростора и времена изложио у своме делу »Трактат о људској природи.« Види: Тгас4. ићег <1. т. Каин-, ћегаиа^е^ећеп V. 'Гћ. 1лрра; ст. 41—89.