Просветни гласник

1ТАУКА И ИАСТАВА

41

савремених научних истина, или ће се наћи у недоумици, па час нагињати на једну, час на другу страну. Зато је, мисде, боље да религија буде „приватна ствар", па да се сваки њоме посдужи према својој .шчној потреби и према своме индивидуалном схватању. Школа ће, међутим, без религије, моћи усиешније саопштавати научне истине. Да и ова замерка није довољно основана, лако је увидети. Добро уређени наставни програм за овај предмет ослобођава нас те наведене оиасности. Уз овај долази, разуме се, и иравилна обрада изабраног градива. Има педагога који захтевају да религију предаје свештеник, а све остале нредмете учитељ. Овоме ће, веле, на тај начин бити могућно да сдободно износи научне истине, а свештеник ће, опет, моћи предавати науку хришћанску у оној опширности, у којој то црква захтева. Ученици ће пак тиме двоструко добити, јер ће бити и у религијском и у научном правцу темељније образовани. Тако мисле браниоци овога система, али немају право. Он је аожда неизбежан тамо где школу иоходе деца различне вероисповести, тек за нрепоруку није. Деца неће на овај начин добити темељно образоваље у обадва правца, већ само у једном од њих, а други ће мање поштовати, ако не и презирати, или се, што је још горе, може десити да не пристану чврсто ни на једну ни на другу страну, но да се вечито налазе у стању колебљивости и неодлучности. Лакше је доводити у сагласност науку о вери са осталим наукама, када је и.једно и друго у рукама једнога наставника, но када један насгавник држи једно, а други друго, па сваки тегли на своју страну. Даље, противу одвајања религије од учитеља и увођења свештеника у основну школу говори и искуетво пруских учитеља, који неће никад заборавити „Регулативе" из 1854. г., по ко.јима су свештеници бнли над учитељима све. Извор насгавног градива и распоред При избору наставног градива за религију морамо непрестано имати пред очима задатак васпитне наставе, а уз то и исихичку развијеност наших васпитаника, с којима се ради у школи. Новији педагошки правац (хербартијански), који религијску наставу ставља једино у службу васпитне наставе, као што смо навели, дошао је до уверења, да најглавније градиво за религијску наставу .може бити једино библијска иеторија. Религијске се истине не смеју ученицима давати у апстрактној Форми, већ их они имају добити носматрањем конкретних примора! А то се баш и постиже библијском историјом. Питање је сада, да ли су оба дела библијске историје: Стари н Нови Завет једнаке вредности? Шта да се узме отуда?