Просветни гласник

96

КРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

тости нросторвге тачке у опажању, а што ту ствар и сада наиомивемо, ми хоћемо само да утврдимо наше раније тврђење да Јум није у ствари проблем простора ни додирнуо, а камо ди решио. Да је Јум уиидео да просторних тачака у опажању нема он би без сумњс озбиљније схватио питање како је могућа екстензија простора кад су његови делови без екстензије. Јум је мислио да је откдонио све тешкоће финитистичког схватања простора, кад је утврдио материјалитет просторне тачке. Он је не само мислио, као што смо видеди при излагању негативног дела Јумовог учења, да је отклонио прву замерку против Финитизма, на име замерку која полази од иретпоставке иреалитета математичке тачке, већ је веровао да је отклонио и Аристотедову замерку, која полази од претпоставке нужне иродорности простих тачака. Међутим ствар не стоји тако. Истина је да је Јум отклоиио прву замерку у тодико, у колико је утврдивши реалитет њен уништио саму претпоставку исте заморко, претпоставку на име иреадитета тачке. Али и поред тога главна тсшкоћа за Финитизам није уништена. Јум је показао да је .могуће сложитиједан квантум од реалних тачака, али овди је главно питање како је могуће да је тај квантум ^кстснзиван. У томе лежи питање, и на то питање Јум ниЈе дао одговор. Шта више, као што ћемо мало посде видети, реадне се тачке морају сматрати као нуле у ексгензивном смислу, ирема томе строго узев против једноФормног Финитизма и прва замерака остаје у сиди. Још је евидентнија нетачност једноФормиог Финитизма, кад се узме у обзир Аристотедова замерка нужне продорности реадних тачака при самом додиру. Јум на њу одговара, као што смо видеди, да ће две тачке при додиру да образују сдожени један квантум, који може да се разложи на два ироста елемента. И заиста Јумово је тврђење тачно, ади Јумово тврђење није одговор на Аристотедову замерку. Није питање у томе хоће ди две тачке при непосредном додиру да образују један компдексни квантум, иди ће пак једна од њих да се изгуби у другој итд., већ је питање у томе како је могуће да две просте тачке буду једна поред друге и једна ван друге т. ј. како је могуће да две тачке заузму два разна места и да тако образују едементарну праву. Очевидно је дакде да Јумово тврђење и ако је тачно ипак не само не откдања, већ тако рећи и не додирује Аристотедову замерку. Чим се увиди да Јум није отклонио ове замерке, одмах постаје јасно и то да његов први аргуменат није довољно изведен. Као што се види једноФормни Финитизам пред пробдемом екстензије реалне материје мора да претрпи крах исто онако, као екстремни инФинитизам, као што ћемо то доцније показати. ЈедноФормни финитизам надази се пред сдедећом дидемом, која јасно оличава његову апсурдност: ако је простор еастављен све из самих реалних тачака, онда се мора признати иди да ће све те тачке при непосредном до-