Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

103

бесконачно пута акт повећавања, а с друге стране акт дељења. Из свега тоњ пак јасно следује апсурдност инФинитистичке концепције апсолутног просгорног континуума. Дакле финитистичко учење о нсдељивости простора јесте ван сваке сумње. У ствари кад инФинитиста вели да је сваки коначни екстензивни квантум дељив до у бесконачност, тврди исто тако једну велику противречност као и онај ко би тврдио да се један пут, погаавти с једног његовог краја може прећи за одређено време, док се, пошав 04 супротног његовог краја, никада не може прећи. Јер заиста ако ја не могу једну коначну количину да раставим на последње делове, онда исто тако је немогуће сложити ту количину пошавши од супротног краја тј. слагајуКи њене најмање делове. Дакле учење бесконачне дељивостп јесте очевидна противречност и једна од енормних апсурдности. Кад пак инфинитиста тврди да је немогуће сложити простор из тачака, јер су саме оие нераспрострте, онда се он налази у истој заблуди у којој се налазио славни Зено кад је хтео да утврди немогућност акције множине из тога што исту акцију није у стању да произведе саставна јединица те множине сама за себе. Као год, дакле, што из тога што једно зрно жита не може да произведе шум не следује да и пуи шеник зрна не може да произведе исти шум, као што је Зено погрешно аргументисао, исто тако из тога што су реалне тачке бсз екстензије не следује да оне у множини не могу чинити један комплексан екстензиван квантум тј. простор. Треба само показати како је могуће да су реалне тачке једна поред друге и једна ван друге; покаже ли се то, проблем је решсн. Али неспособност једноФормног Финитизма с једне стране да ту тачку расветли, што се јасно види из његове неспосбности да уклони инФинитистичке замерке нротив њега, и апсурдност пнфинитистнчких хипотеза, с друге стране, јасно показују како је колосална антиномија пред којом се налази људски ум, кад се обазре на проблем простора. Ну баш и кад се све то не би признало, има једна ствар која немогућност инфинистичког учења ставља ван сваке сумње, а против ко.је се ништа не може. Питајмо се само шта је то континуум? Одговор је овај: континуум је оно што нема у себи никаквих делова, који су одвојени један од другог; оно што је само потенцијелно дељиво али што није актуелно издељено. Континуум је, дакле, могло би се рећи, само дељив али није издељен. Међутим оно што је распрострто нужним начином мора да има делове који су један ван другога. Делови пак који су један ван другога нужним су начином одвојени један од другог. Оно пак што има делове одвојене један од другог то више није континуум, већ дискретум. Па кад је тако кад су делови простора нужним начином један ван другог т. ј. одвојени један од другог, док делови континуума то не смеју да буду,