Просветни гласник

104

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

онда каква емисла има претпоставити и тврдити да је простор континуум. Континум је дакде немогућ као распро$т; нростор ј<5, дакле, немогућ као континум. Просторни континум према томе јесте очевидно јодна таква несмишљеност и противречност, од које се већа не може да замислл. 13 Као што се види како једноФормни Финитизам, тако и инфинитизам нису у стању да реше проблем екстензије. Станемо ли на гледиште једноФормног Финитизма, ми смо принуђени, као што смо видели или да признамо немогућност екстензије или пак да негирамо своју основну претпоставку дискретности простора и да пређемо на страну инФинитизма, признајући за једину могућу концепцију простора апсолутни континуум. Али на наше изненађење учинимо ли то ми убрзо увиђамо да нас иста тешкоћа и даље прати, ми морамо, као што видесмо, да признамо да је проблем ектензије и са инфинистичког гледишта остао нерешен. Дакле ма шта се радило простор је нужним начином крајан т.ј. он је исто тако на више коначан, као што је и на ниже само до извесне границе дељив, која се граница ни у ком случају не може да прекорачи. Тиме смо као што се види још боље оправдали наш општи суд о Јуму, на име да су његова основпа тврђења тачна, док су му аргументи неумесни. Што се тиче другог Јумовог доказа који се састоји у примени Малециузовог доказа за недељивост аритметичке јединице на сам простор, за њега се најпоузданије може рећи да је тачан али недовољан. Он управо ништа не тврди о томе да лијепростор дискретан или не, или да ли јо коначан или не, већ просто износи природу дпскретума, Он само значи : ако је простор дискретан онда је он нужним начином састављеп нз недељивих делова. Да ли је пак нростор састављен из тих делова или но, то се из тога доказа не види. Он је просто, могло би се рећи, једна тачна интерпретација унутрашње природе дискретума. То и само то значи тај доказ и ту и само у томе јесте његова важност. Он дакле о самој нрироди простора у опште не одлучујо ништа; он само експлицира ирпроду дискретног простора. Последња пак два аргумента јесу аисолутно тачна. Као што смо видели трећи се доказ искључиво односи на време и има да утврди из саме природе времена нужну дискретност његову т. ј . нужност апсолутне простоте момената као последњих компонујућих елемената времена. И заиста овај је аргуменат од пресудног значаја против дељивости времена. Јер ако би се са Аристотелом претпо13 Овај је аргуменат изведен у поменутом делу »Рппгр. с1ег МеШрћузЈк« \оп Д-г Вгап. Ре^гопгеујса; ст. 242. Уједно види у истом деду на стр. 193 — 219, а с тим и нримедбу на ст. 219,, где су детаљно издожене све иротивречности појма бескон&чнога, воје га као таквог своде до ансурдума.