Просветни гласник

162

НРОСВЕТНИ ГЛАСВИК

Прелазећи на саму ствар ми већ на стр. 17., при опису кратке вилице у мачке, налазимо једно објашњење, које, по нашем мишљењу није са свим потпуно. Кадје писац већ употребио упоређење вилица са маказама, код којих је притисак јачи, у колико је место бдиже унакрсном месту њених оштрица, онда ми држимо, да је писац могао и требао отићи још и даље па да нам то објасни и механички принципом разнокраке полуге. Исто тако нам се чини, да ни објашњење краткоће мачкиних црева, на спрам оних у биљождера, (стр. 18.) није биолошки исцрпено напоменом, да су мачкини залогаји више хранљиви. Да би та веза између ова два Факта била биолошки јаснија, бидо је потребно додати и то: да је у месождерних сисара, услед веће хранљивости, односно мање кодичине њихове хране, довољна и мања површина црева за њено усисавање и варење, а пошто стварање у природи избегава сваку раскош („правило економије") то су и црева овде мања по дулшни, но у биљождера. На стр. 22. и 23. поменутог дела у опису тигра и хигијене писац такође није учинио особиту усдугу биодошком методу, нити га изнео у повољној светдости. Описујући боју једне и друге животиње (узгред бидо речено: оба су описа један до другог), Шмајл два слична какактера (готово исту боју и ишараност длаке) објашњава двама различитим узроцима. Тако код тигра он вели, да се основна жута боја подудара са бојом иструлелих биљних делова, а у црним пругама да се огледају тамне сенке стабала и листова у густишу, у коме тигар обично живи, док код хијене жућкасто-сиву боју са попречним мрким павтама приписује ноћничком начину живота. На другом опет месту, код кртице (стр. 65.) Шмајл вели од речи до речи: „црна боја њене сомотске одеће мора нам пасти у очи, кад узмемо на ум, да су по правилу безбојне друге животиње, које живе у потпуној помрчини (на пр. у водама неких јевропских мрачних пећина, чувени протеус, гундељева ларва, ојађелица итд.)". Из тога излази, као да ноћне животиње не би требало по правилу да су мрке и црне, пошто су животиње које живе у помрчини, по писцу, већином безбојне. Међу тим малс даље писац одмах додаје: „да је (кртицу) тамна одећа прави готово неириметном", кад ноћу изађе на површину земље. Без обзира на ову чудновату противуречност, коју је писац учинио на једном истом месту п о једном истом Факту, мора пасти свакоме у очи, да је писац и такву разноликост боја, какву налазимо код кртице, хијене, пећинских водених животиња, утробних црва и подземних животиња на крају крајева, и без икаквих даљих обзира, могао ставити на рачун једном једином и истом узроку — помрчини. Да је то пак једна ансурдност, држимо, да нам није нужно нарочито ни доказивати. Тога ради биће довољно, да потсетимо само на то, да би се на пр. безбојност пећинског протеуса исто тако могла биолошки довести у везу са