Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

203

дводневну или тродневну екскурзију, па да на путу није имао непријатности, и доста је ведики и број оних који су се у томе разочарали, покајали па чак и заверили да више не излажу себе непријатности, ма и одговорности да воде ђаке у екскурзије. Ти наставнипи обично веде: „имају родитеље на нека их воде и мене није нико водио". Све су те тешкоће истините, и у збиљи то су Факта, која се опровргнути не могу. Па ипак зар нису та деца у нашим рукама и зар би то лепо било да ми, који смо иозвани нарочитом дужношћу да Формирамо дух аихов и спремимо их за грађане и поданике, да их се баш ми сами одричемо и ратосиљамо на првом кораку и при првим неуспесима, пре него што смо их пустили на пучину живота? Тешкоће јесу велике, али само мало више пажље и издржљивости у раду, па ће успех бити ујемчен. Истина, наше гимназије дају ђаке из најразличнијих сталежа, с најразличнијим прохтевима и расположењима. И ако ви отпочнете одмах са старијим разредима без нретходне дисциплинованости ту не само што ће доћи до нијанке, непристојних песама, картаља итд. но може доћи чак и до туче. А кад дође до таких ствари боље је и да не буде екскурзије, но да се ђаци скандализују. За то ми држимо да ђаке треба иоступно уводити прво у мање по том у веће и веће екскурзије. Упочетку бити непрестано међу њима и ни за тренут ока не оставити их себи самима, јер и најневинија јутарња игра: бацање јастуцима и ћебадима, може имати одмах а и доцније штетних последица. Као трећи Фактор за добро организовану екскурзију јесте: тачан план путовања. Ово је нарочито потребно за даљне екскурзије. Ова тачност у моралном погледу може имати тај значај да се сматра као нека врста закона или устава којој се мора свако покоравати, и сва своја кретања и рад према њој подешавати. Ако је могуће, ову тачност тако дословно треба изводити да не буде разлике између маршруте и стварног путовања на пола часа. Писцу ових редака дешавало се да води ђаке у даљне и веће екскурзије, и само благодарећи строгој одлучности у буквалном држању маршруте, успео је да нобеди многе слабости код ученика. Трећег, четвртог дана сваки ученик, само кад је видео написано: данас у толико и толико сати крећемо се за то и то место, знао је да ту шале нема и да се нрограм мора безусловно извршити. Ту су одмах престајале примедбе: не можемо, уморни смо, молимо да останемо итд. Сваки је био уверен да се мора путовати и да никакве молбе више не помажу. Ова је тачност добродошла и онима куда Ви долазите. Ако сте се обратили за иомоћ полицијским, школским, црквеним или другим местима, они Вас на два дана нре тога депешама питају: је ли истина да ћете доћи; хоћемо ла збиља спремати преноћишта; шта ћемо радити за ручак или вечеру итд. Напослетку,