Просветни гласник

214

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

кога света, који се обелодањује у неким микросеизмичким појавама. Ја ћу се овом пршпшш задржати нешто више на излагању онога другога правца, нарочито с тога, што он стоји у ужој вези са нроучавањима, којима се занима и Српско Геолошко Друштво. Спедијадног повода за то дало ми је дело Ђиљема Херберта Хобса, проФесора на мичигенском Универзитету: „о неким аринцииима сеизмичне геологије" и о „геотектонском и геодинамичком изгледу Калабрије и С. И. Сицицилије које ћу вам у облику реФерата саопштити. 1 У првом делу излажу се неки принципи сеизмичке геологије, а у другом студија сеизмолошке тектонике Калабрије и Сицилије, на основу личнога опажања и података о најновијим трусовима у томе крају. Та два списа пропраћена су предговорима од Сиса и М. де Балора, који су највећма допринели да се оствари веза између Сеизмологије и Геологије. С тога се главни карактер њихов истиче у томе, да обележи најновији развој Сеизмологије и да изнесе њене нове принципе. Основна садржина тога развоја, може се исказати у овим двема тачкама: 1). теорија трусова о нентрима или сеизмичким жижама, уступила је своје место теорији о сеизмогенским линијама; 2). саезмогенске линије стоје у тесној вези са геолошком структуром потресене области, а нарочито са раселинама, које пресецају површинску кору као један комплекс комађа, или „комплексе паркета", како се изражава Лаиаран. * Еао и све друге теорије, тако и ова, није дело само једног човека, нити резултат само једног дана. Она се развијала постепено као резултат радова и геолога и сеизмолога. Међу њима су најистакнутији Сис и Жонтеси де Балор а са сво.јим примењеним студијама Ђ. X. Хобс, из којих се јасно истичу и њихове нове теорије. До пре једне четвртине века, нисте могли наћи ни једног геолога, који трусове не би доводио у везу са неким унутрашњим покретом, који наступа било од експлозије гасова у затвореном простору, било од нагле експанзије истопљене магме, која чини дентрално .језгро наше земље. Тако Је и постала идеја о сеизмичкој жижи, епицентру, хипоцентру макросеизма, чији смисао, дакле, ваља тражити у вулканскоме схватању трусова. Тој теорији дао Је деФинитиван облик неапољски трус од 1857., који је Мале проучавао. Да би одредио жижу потреса, Мале је разматрао пукотине на зградама, и по њихову поло-

1 Жтгат ЛегђеН НоМ>з: 1). Оп 8оте Ргшс1р1еа о{' 8е18ипс 6ео1о§у, 'ичШ аи Јп1го(1исИоп ћу Е. Зиеаз. 1907. 2). Тће 6ео4ес1ошс ап(1 веоДупапис Аарес^в о? Са1а1ша ап<1 Ког1ћеаз4егп 81 сј1у, т!ћ ап Јп1го1;исиоп ћу 1ће СоииЈ <1е Моп^евзиз <1е Ва11оге. 1907.