Просветни гласник

НАУКА Н НАСАТВА

215

жају и облику додазио је до закључка о правцу удара и о положају хиподснтра. Међутим је први Најмајер показао, да резултати Жалеових мерења нису никако могли довести до једнога одређеног хипоцептра. По Хобсу, Малеова теорија је добила неког живота са новом теоријом од Себаха о начину представљања последица потреса, која такође не искључује сеизмичке жиже. Та се теорија тиче изосеизмадних иди хомосеисних линија, које спајају тачке на површини где се удар осетио у истоме тренутку. Те су линије обично у серији елиптичног облика, развучене више или мање и приближни центар њихов показује место епицентра. Хернес, а и многи други показали су, да је та метода погрегана, а нарочито у случајевима кад два или више удара потичу из различитих нредела. Тада су резултати цртања врло компликовани. Трус од 16. новембра 1894. у Калабрији и Сицилији први је најјасније показао какве се грешке могу учинити са Жалеовом теоријом или са теоријом изосеизмалних линија. Рико је показао, да је метода Жалеова одредила један центар у првоме потресном пределу и један центар ван тога, и то радећи на два начина са истим бројем пукотина у зградама. А што се тиче дубине те жиже, она је сасвим лепо одређивала дубине од 150 км. као и од 21, 26, 47 или 161 км. Методом пак, да интензитет удара опада са квадратом растојања од хипотетичког епицентра, добивене су дубине од 52, 54 и 50. км. Најзад, да би се објасниле контрадикције између Факата и Малеове теорије, почело се говорити о „полицентричним потресима", као што чини Барата, или о т. зв. „ројевима нотреса" као неки немачки сеизмолози. Али у свима тим пословима, није се обраћала пажња на геолошку страну тога питања, и структура земљине коре била је најмања брига за ондашње сеизмологе. И први је Сис показао 1873. да су сеизмичке појаве у Доњој Аустрији груписане дуж три раселинске линије: дуж Еампе, Мирца и термалне линије. Од њега ночиње тај велики нрогрес, којим је ностављена веза између сеизмичке геограФије једнога предела и његове геолошке структуре, а тај велики прогрес кренуо је један чист геолог. Али и та нова идеја наскоро је модиФикована. Љонард и ЈЗолц, проучавајући 1895. трус у Шлезији, ноказали су, да се посматрана Факта могу само тако објаснити, ако се претпоетави, да је узрок трусова у пОкретима једног целог комплекса блокова, разређених дуж раселинских линија. То исто истакао је и Тородзен проучавајући исландске трусове, с тим, да су се расединске линије у томе пределу јасно виделе, и да су геодози, тако рећи, посматралито „паркетирање" земљино. * До сада сам, у кратком нрегледу, изнео генезу нових схватања, која су данас усвојили и сеизмолози и геодози, и која су детаљно изпросвЕтни гласник, i. књ., 3. св., 1908. 15