Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

221

у погледу примењивања методичких принцина на наставу нојединих наука, тако и у погледу употребе педагошких мера које се тичу нисто васнитне стране ученикове. А кад у нашо.ј школи свега тога нема и кад се још нонеки наставник показује сувише нетактичан у опхођењу према својим ученицима, необјективан пршшком оцењивања њиховог успеха, кад гледа кроз прсте њихове ситније или круиннје грешке у циљу течења популарности међу њима и најзад, кад нм својим приватним животои пружа само ружне примере — онда није нимало чудно што се и међу нашим васпитницима осети по кад-што јаче иди слабије негодовање нрема једном иди другом наставнику, а по некад и према цедој колегији. Ово негодовање ученичко јавља се обично у већим или мањим испадима који ремете школску дисциилину, или у сељакању из једног завода у други, или најзад узима озбиљнији карактер у внду штрајкова, иобуна пт.д. Ми смо, истина, чешће нута склони да овакве појаве приписујемо слабом васпитању које ученицима даје кућа, или кривимо школски закон што нам не ставља на расположење довољно принудних мера да се овом ђачком расулу стане једном на пут. Ма да овакви приговори не би били можда увек без основа, ја ипак држим да све ове немиле појаве нису већим делом ништа друго до неносредне иоследице нашег неодговорног рада у школи, и да би се оне могле отклонити једино тако ако се у том правцу какве поправке предузимале буду. Али, ире него што изнесем своје погледе односно начина на који би ту одговорност наставничку требало уводити, хоћу одмах да учиним једну наномену. Као што је нознато у последње време покушадо се са увођењем извесних контродних мера над нашим радом, као што су: записивање у нарочите дневнике свега оног што со на иојединим часовима буде радило, штампање на крају шкодске године извештаја у којима се износи на оцену јавног мњења годишњи биданс нашег целокунног рада у школн итд. Све ове и њима сдичне мере немају богзна какве практичне вредности, а неке од њих могу чак навести јавно мњење на погрешан закључак придиком оцењивања вредносги појединих гимназија — односно ваљаности њнхових наставника. Тако нпр. зна се да јавно мњење цени обично вредност појединих гимназија но оценама ђачког успеха које дотичне гимназије у својим годишњим извештајима редовно објављују. Да је такво оцењивање произвољно, није потребно много ни нагдашавати. Јер, и кад би се могао прописати критеријум за утврђивање сдабог, доброг итд. успеха, ипак те ђачке оцене, бедежене од стране заинтересованих наставника, нису ншги могу нослужити као мерило за одређивање вредности једне гимназиЈе. Што се поред свега тога вредност појединих гимназија одређује ипак према тим школским извештајима, или боље рећи, према тим нашим самокондуитама, то је, изгледа, с тога што се на нашу савесност многа