Просветни гласник

НАУКА Н НЛСТЛВЛ

241

сасвим је немогуће. Истина се можо иризнати, да мало по мадо врдо многи браниоди Формадног образовања нису га изводили из простог учења Форама, него су га тврдоглаво приписивади једном вежбању, најтешње везаним с учењем теориске граматике, а то је превођењу с матерњег на туђ језик, дакде и на Француски. Ако треба да се покаже из таквог вежбања нека добит у способности догичког миигљења, онда с вршењем таквог посла ваља да је везан догички рад мишљења. Али психолошко испитивање духовног продеса при превођењу с матерњег језика на туђ или обрнуто дадо. је овај резудтат што иде. Превођење се оснива на упоређењу облика двају језика. Упоређење се врши ренродукцијом научених туђих језиковитих Форама, као и одмах затим супсумпцијом ових под Форме матерњег језика и то аперцепцијом. Из овог јасно је без даљег говора, да се не могу при целом поступку јављати логички процеси, а коликогод се пута и начини какав закључак, ствар се онда тиче нсихо* лошког, а не логичког закључка, чпји битни знак, неизбежност, оном недостаје. Како се може замислити, да се н. п. при нревођењу речи „Очев шешир" на Францускп те речи могу логичким путем закљутити и да се тако дође до „Ие сћареаи с1и реге" ? Зар нцје нознат Факат, да један исти немачки текст могу разна лица превести на разне начипе, као што одиста и бива, да се покашто једва може познати, да им је свима служио за основу један исти текст ? Да је при превођењу на неки стари Језик раздика просечно много већа, него ди при превођењу на нове језике, углавном има узрок у тако необично много већем броју поЈМОва, које савремени народи имају према античким. Али то не иде овамо : главно је то, да се логички рад не јавља при преводилачком послу. Иначе требало би, будући је догика иета за све људе, да исти текстови не дају различите преводе. Превођење се тиче, као што тачно изводи Нојдекер, само нечег граматичког — избегавање правити погрешке — што се, уосталом, може постићи и на други начин, и шта више поузданије. Свакако му се може признати, да је принремно вежбање за логичко мишљење. Али се не сме заборавити, нашта такође обраћа пажњу Нојдекер, да оно може бити и сметња навићи се на логичко мишљење, пошто што понајвише вреди за превоћење на грчки и латински — навикава на говорење без мишљења, на речи без смисла. Иако, да му иризнамо, појачава памћење и пажњу на Форме, то опет с друге сгране сувише лако и радо заводи, да се не пази на смисао преведеног и да се пренебрегава садржај нојмова п тиме да се иде не може боље бити на руку оној околности, на којој се ионајнре оснива слабост логичког мишљења, а то је недовољно и нејасно знање садржине појмова. При превођењу ствар се понајпре тиче граматичке, не логичке иравидности: