Просветни гласник

394 просветнп гласник

би бити до та подесна лектира за децу. Њихов забавни део већином је живахан, иоетичан и за децу често врло привлачан. Иза источњачжих, живим колоритом приказанпх слика, крије се скоро увек и понека лепа поука за младу душу. Не имајући пред собом оригинала, с кога је Г. Грбић преводио, не можемо говорити како се у руској редакцији слаже спољашњи обик са садржином ових прича, но што се тиче облика, у коме Г. Грбић пружа нашој деци ове приче, мора се рећи да је често врло далек од онога, какав би требао да буде. Спољашњи облик, језик, у коме преводилац износи пред нас ову источњачку народну поезију, нема оне простоте, наивног тона и лако схватљивог језика, којима су код свих народа испричане народне приче. Да се ове приче, што нам их Г. Грбић нуди, испричају како треба, потребно је: да је приповедач (па и преводилац) или и сам обичан члан културом недирнуте сеоске средине, или да је вешт књижевник, који би, ирепричавајући или нреводећи ове гатке, у свој стилијезик свесно уносио оне уметничкс атрибуте, који обележавају народне приче, и којима свагда у иотребној мери располажу народни приповедачи. Но Г. Грбић није ни једно, ни друго. Он нити је сасвим прост, наиван сеоски приповедач, нити је у толикој мери вешт књижевник да би овим већ готовим народним иричама знао дати потребиу Форму. Услед тога ова леиа народна поезија добија у његовој редакцији често некакав њој страни облик, она је знатно оштећена. Садржина је у главном ту, али јо облик ненародан, тегобан, крут. — Поред тога, Г. Грбић не само да се недовољпо разумева у ] г метничкој уцотреби језика, него чешће чини и грубе граматичке и синтактичке погрешке. Ево неколико примера, где се Г. Грбић огрешује о најпримитивнија иравила граматике и синтаксе: „а дадиња је сведочила да су сто и једно дете, која су била иоверена њеном старању— аретворили се (ркп. стр. 78) „ а малу принцезу назвали су је Чандра" (ркп. 40) .,да му даду осамнаест иуда слачице" (10) „он јуче цео дан просеђе на једном месту продавајући једну гривну, а одатле га право на губилиште одведоше за СВОЈ труд" (ркп. 49) „Пристајеш ли и обеКавам ти да ти ја вратим натраг шкољку да ти се више нећу мешати у твој посао, али иод једним условом: сее што ти добијеш, ја желим да добијем два пут толико" (стр. 66) и т. д. Поред тога, Г. Грбић је пропустио да се обзире још на једну важну језичку особину, која је неоиходна у приповедној прози. Заведен руским оригиналом, који по д т ху руског језика у прииоведању употребљује само прошло свршено време (перФеват), Г. Грбић у свом причању врло ретко, понегде и никако, не употребљује садашње историјско и пређашње време (аорист), без којих у нашем језику нема нричања н без кога еФекат у овој књижевној врсти савршено нроиада. Г. Грбић у свом преводу руско ирошло време (перФекат) оставља и у сриском, услед чега његово причање постаје тромо, без живота, оно не изазива код српског читаоца илузију рада и кретања, тих тако пријатних, примамљивих појава, које код деце изазивају интерес, пажњу и лако схватање. Ево неколико иримера за то: „Заиста, дете моје, и ја мислим да је то дар од богова" рекла мати (место рече мати). стр. 9. „Кад је понова дошла ноћ, принцеза је опет изишла на кров, и окопола ноћи опет је се иовукла у своје одаје. Царевић је оает сео на своју летећу постељу и дошао код принцезине постеље" (стр. 9. ркп.)