Просветни гласник

29*

ЦАУКА И ЦАСТАВА

429

и за њезину садржину. Такву статарну локтиру требадо би вдаст засвагда да забрани. Под курзорном дектиром разумела се она, која је ишла, без икакве ученикове припреме тако, да се што се може више по претходном читању или без тога преведе на матерњи језик, причем се гнто је могуће више ограничавало свако објашњење по облику и садржини. Ни ову врсту лектире не могу одобрити, јер за ученика је од ње врло незнатна добит, ма да се не може порећи, да се ученидима одлично допада овај начин прелажења. Штавише, што је врло рђаво, тако што буди у њима и сувише лако мишљење, да разумеју писца без ирипреме, самоосећање, које сувише често прате штетне носледице за ученичку вредноћу и учење. Зато ваља обе врсте ранијег поступка с лектиром одбацити и задржати само гореизнесену. С обзиром на брзину прелажења она стоји као у средини између статарне и курзорне, поуздано избегава погрешке обеју и у најмању руку има све добре стране и једне и друге. Исто тако је јасно, да се при све већој учениковој извежбаности може добити и бржи темпо, чим н. п. могадне потпуно или делимице изостати превод, а да се нритом нинајмање не шкоди темељности. Ако се хоће да приреди оглед, да се још брже чита, то мислим да је безопасно предузимати на вишем ступњу читање каквог лакшег писца без препарације, причем би нак било неизбежно, да се наставник довољно увери о томе, да ученици потпуно разумеју садржај. Уосталом, истина треба уложити сву снагу у то, да со што више прочита, да се што више уђе у иоље Француске књижевности, али је од већег значења отићи пгго даље интензивно, да со уђе у суштину ствари и да се добије заокругљена целина у духовном имању, које има везе с осталим образовањем. Тад је обим од малог значаја. 3. Поступак с граматиком. Ја сам се потрудио раније у одељку о циљу Француске наставе, да покажем вредност граматике посеби и докажем, како она сме бити само средство за циљ и да се не предаје више, но што је неизбежно потребпо за достизање и решење задатка Француске наставе. Овде је ствар у томе, како се задобија и присваја та неизбежно потребна количина граматичког градива. Стару методу, да се предаје из граматичке књиге за учење све параграФ ио параграФ н да се после памти Француским реченицама, а нарочито да се у њојзи вежба нревођењем на Француски, морамо сасвим одбацити. Она је непедагошка, јер је непсихолошка. Отуд и жалосни успеси, које је увек показивала граматичка настава. Отуд одвратност, коју осећају и ученици и ученице од граматике.