Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

435

Јвоње. А .1И и да заборавимо зачасак ту тако јако рђаву страну, онда би се опет имадо рећи, да превођење на туђ језик нема места у цедом наставном посду, како сам га огледао изнети на дистовима пре овог. Оно, што се свакако може постићи овнм вежбањима, била би сасвим специФична способност, а то је превести какав текст с матерњег језика но на национадно -Француски, него на стил какве књиго за учење граматике. Ја се одиста не бојим изазвати сумњу, да сам утилптарац, кад кажем, да је таква подобност потпуно бескорисна ствар, којој не вреди посветити ни један-једини час. Исто сам тако чврсто уверен, да ће свак, који је учио Француски по новој методи, бити довољно наоружан, да потпуно добро изради превод на туђ .језик, не само граматички, него и идиоматски, ако би дошао у прилику, да му ко тако шго потражи. Поред ових везаних вежбања, како их с правом зову, имају и слободних. Она су старија. Уколико се могло историски загледати у ту ствар, она су извођена. Доклегод се било мигаљења, да учити језик значи учити и писати га, увек су их приређивали. Тек под владом граматицизма она су потиснута, знатно ограничена, делимице и потиуно избачена. Главна је заслуга реФормних тежња нашег доба, што су се опет изрично тражила слободна написмена вежбања у туђем језику и што је доказано да је то могуће. Јер, то морамо одмах сасвим нарочито истаћи, да се малопомало заборавило, да се у раније време одиста учило иисати на туђем језику и да се држало за немогуће, ношто су приређени огледи, свакако под владом скрозискроз рђаве методе, и сувише жалосно испадали за руком. Како Ке сад бити, кад ваља приређивати уонште само слободне радове ? Кад и у ком се облику појављују, како их ваља даље развијати, да роде као последњн и најзролији плод властиту, самосталну продукцију, састав, који свакако треба да буде просто круна целог рада? Као и код усмених вежбања овде је основни услов најчвршћи наслон на лектиру; тек само на вишем ступњу може се одустати од тога. Исто тако ваља на првом месту употребити опет језиковну грађу из читанке, као и очигледно градиво, а тамо доцније и лектиру писаца, која пружа одличну грађу на вишем ступњу. Као друго начело ваља нам запамтити, да се писање наслања на говорење, т. ј. да се пише само оно, што се пре тога правилно говорило и читадо тако, да ученик има репродуковати, што је научно у вези с идиоматским Француским. Наравно да не мора бити подједнака мера усмених прорада на свима ступњевима. На нижем ступњу не узима се никако писмено вежбање — изузимајући диктат — које није раније исто тако или слпчно прерађено, на средњем ступњу малопомало може већ доћи нешто самосталнијн поступак у појединим вожбањима, која се после сама посеби даље