Просветни гласник

30*

НАјГКА И НАСТАВА

445

ресованих посматрача изазива радост. Али. ако се узме с друге стране, видеће сс да овај посао није уметнички, јер му није цшб да нама створи радост, него да васннта добре људе и добре жене. Има инжиљера који уображавају да је вештачки начињена машина, готхардски иди симплонски тавник уметничко дело, које у посматрача изазива естетичко уживање. То је заблуда. Уживања при посматрању тих творевина има, али оно није естетичко. Ово уживање долази од сазнавања да је створено нешто корисно; од охолости што је човек, својим оштроумљем, савладао толике нриродне тешкоће. То је, дакле, уживање чисто интелектуално, или, ако хоћете, морално. Творду ових грађевпна свакојако највише је било стало до тога, да са што мање трошка и снаге створи нешто корисно. Од њега је далеко била и иомисао о радости, коју ће нам његово дело донети. Таква иста уметност с нрактичним циљем јесте и ратничка уметпост. Има људи који говоре о „лепој" стратегичкој операцији, уздижући, притом, стратега и његову ратничку уметност. Али свакоме ће бпти јаспо, дајета оцена претерана. Јер рат има свој одређени циљ: одбрану отацбине и уииштење непрајатеља. Гадост, у којој би, тога ради, какав безосећајни букач уживао, толико је ништавна, да о њој не вроди ни говорити. Веселост, која обузима читаоца новина и ратних извештаја о победама, њо!ових сународника пре је све друго, само није естетичко уживање. Ратне игре или маневри већ су ближе уметности. Али и при овом послу, педагошки је циљ јачи од уметничкога. Само дечја игра „војника" могла би се назвати уметношћу, или маштањем. Тиме је битност ове ствари довољно означена. Као што је познато, беседништво је у Грка сматрано као уметност. Само што су они, више него ми, ту уметност ценили по облику, а не но садржини, правсћи од ње школску реторику. То је, како се види, била уметност, али педагошка. По данашњем схватању беседничка вештина мора увек имати свој одређени циљ: морални или етички, иолитички или научни. Духовник у цркви беседи не ради тога, да своје парохијане забави, него да их морално поправи. Нравобранилац, бранећи своје клијенте пред судијама, хоће да спасе онтужене, а никако му није стало до тога да судијама сгвори естетичко уживање. Политичар беседи да би својим слушаоцима саопштио своје политичко уверење. Свакојако ови говори могу, у својој врсти, бити тако лепи, да ће се слушаоци веома задовољити. Али, ово задовољство не долази од естетичности саме беседе. Ниједан озбиљнији говорник неће иризнати да је циљ његовој беседи био да некога развесели. Који би то беседник примио за хвалу, кад би му се честитало на шаљивој, место на убедљивој беседи. С уметношћу но смеју се, дакле, мешати не само научни, нсго ни практични елементи.