Просветни гласник

446

ПР0СВЕ1НИ ГЛАСНИК

Етика, према овоме, нема никакве везе са естетиком. Јер ниједној етичкој радњи није диљ да изазове само и чисто уживање. Потпуна би заблуда била веровати да етичко и естетичко чине исти појам. Баш напротив: нема две различније ствари. Етичко осећање циља на вољу, дакде тражи радњу; естетичко изазива само чисто уживање и дивљење. Ко ради етичкн, има на уму добро дело. Ко носматра естетичке производе, но јача вољу, него, просто, ужива и диви се. Природно је да се седам милосрдних дела могу тако чинити, да изазову ч осећање лепоте. Али то је за добродетељ сасвим споредна ствар. Напротив. Ко чини добра дела да буде виђен, стоји етички веома ниско. Оно што је добро, не мора бити и лепо; оно што је лено, не мора бити истинито. Али, и ако не мора, може сво ово тројо бити заједно. И сам језик, који осећа тачну разлику међу стварима, није ове различите појмове зато одвојио, да им неко, на силу Бога, даје исто значење. Све нам ово показује да је уметносги главно обележје радост, без икаква друга циља. Само што ову бесциљност треба правилно разумети. Овде би се могло говорити о свесном циљу у онога, који ствара, као и у онога, који ужива. Јест да у.метност, свакојако, има за човечанство један виши, биолошки циљ. Улога. ко.ју у животу уошнте има уметност, не може бити несвссна и бесциљна, и није само ради тога да човеку створи уживање. У овом смислу уметност јс тако исго неопходна, као јело или пиће, или као многе друге ствари, које пас разгаљују. Све ове радње имају и свој практични циљ, који далеко надмаша нотрсбу уживања; све се оне поглавито врше ради одржања индивидуо и целе врсте људскога рода. На овај виши циљ човек нри уживању никако и не мисли. Најближи цнљ, којега је човек у овим радњама свестан, јесте непосредно задовољство. Наравно, даје и ово улшвање један циљ, и према томе се нс би могло за уметност казатн да је бесциљна. Само што њезин виши циљ није у неносредној вези с уживањем, те би се само но томс уметност могла назвати бесциљном. Да уметност осим јакога изазивања жудње за уживањем, не сме имати никаквог другог циља: ни у онога, који ствара, ни у онога који ужива, видеће се из односа њезина према занатима. Да се ове две ствари битно разликују, казује и значење, које им се језиком обелсжава. Уметност и занат, уметнички занат итд. доказују, да се уметност и занат могу удружити, али се никад не могу изједначити, да буду једио исто. Ово треба нарочито имати на уму, јер се унотреба ових рсчи и у другим језицима не разликује тако јасно. У XV. и у XVI. веку у Немаца уметници и занатлије чинили су исти сталеж; међу њима се, дакле, нијо ни опажала данашња разлика. Велики зиачај ручне извежбаности у сликарској вештини, но еснаФСкој уредби, изједначио се био с извежбаношћу у занатском раду. Нирнбершки нисац,