Просветни гласник

НАУКА И НАСГАВА

449

градива иди од технике. Другим речима: архитектура и декоративна уметност могу се за тодико прибројати у уметности, за колико стоје више и над практичним диљем, и над градивом, и над техником. И где се год ова два посла хоће да издигну до уметности, нигде то не постижу само својом битношћу. Свака оиека, сваки украс, свака резба на надстрешници, сваки извијугани кров. свака савијена ножида, сваки насдикани суд, представљају увек сувишак преко нраве потребе. Сви ови сувишци увек су уметничкога облика. А то стаје већега трошка и у времену и у градиву. Стога је сваки уметничко-занатски производ, макар кодико он био ирост, увек екуиљи од чисго занатскога, намењенога правој потреби. Кад би било истинито што сс тврди, да ови уметнички обдици долазе по себи, од саме технике, онда би сви уметнички ироизводи, јамачно, биди много јевтинији. Зато нећу одрицати, да одбацивање старинског утрнавања украса на модерним уметничко-занатским израђевинама показује осећање здравијега укуса. Ади, ово одбацивање сувишка није посдедица естетичке потребе, него чисто практично, ради смањивања цсне сгварима. Позитивна естетика у модерним уметничко-занатским израђевинама налази иунога израза у динијама, а не у орнаментима. Само што ова изразитост у динијама не додази као иосдедица практичне, него естетичке потребе. Архитектура и декоративна уметност могу се примити као уметност само тако, ако се њихова практична страна не узима у обзир. Оне су уметност оним, чега на њима не мора бити, било у динијама, било у орнаментима. Тиме се, пак, појам уметничке бесциљности само још више утврђује. Остаје, дакде, задовољство као једини свесни циљ и уметнику и носматраоцу. У истину, ова страна уметности — несебичност — од вајкада је у естетици оштро обележена. И у најстаријим естотикама, та се страна износи као чисто задовољство, без икакве друге жеље; као осећање задовољства без циља, у самом субјекту, без тежње за објектом; као мировање воље. Ове одредбо ни?у све подједнако тачне. Интересовање, којо у нама буди уметнички производ, изазива нам и лсељу, да тај производ буде наша својина, како бисмо у њему могли увек уживати. Ипак је претежно да отпада сваки други циљ, који нема везе с уживањем. Још једно јако обедожје уметности јесте добра воља, неморање, како у онога, који ствара, тако и у онога, који ужива. Свакојако претпоставља се у обојице да је та добра воља, ипак, нешто силно, неодољиво. Нема сумњо да човек ужива у уметности но неком инстинкту, којега не може објаснити. Али је за уметност карактеристично баш то, што стварање и уживање постају из добре воље. Истина је да уметник може бити нагнан на стварање ради хдеба, али ако је ирави уметник, неће никад иодлећи снољашњем угицају. Иравим умет-