Просветни гласник

450

НРОСВВТНИ ГЛАСНИК

ником можс ностати само онај, у којег је унутрашњи нагон јачи од спољашњег утицаја. Отуда уметник увек више ствара, него што може нродати; бар више, него што му треба за живот. Многи уметниди имају довољно времена за стварање, ал.и немају увек при.шке да им стварачки напори буду достојно награђени. Исто тако и публика ужива добровољно. Ко не жеди иосматрати какву слику, окренуће од ње главу, или ће зажмурети. Ко не мари за извесним концертом, или за којом позорипшом нродставом, не мора тамо ни отићи. Једиио од чега се човек не би могао довољно одбранити, јесте дилетантска музика, али ту ће нолиција учинити своје. Ова добровољност за уметност врло је важна особина, коју увек треба имати на уму. Та нас особина учи да уметносг, ма које врстс, мора у нама изазвати задовољство. Јер ]е у природи свакога човека, да никад не ствара себи непријатност по својој вољи. Здрав човек трудиће се да себи смањи непријатност, а да увећа пријатност. И само пожртвовање и вољио одрицање имају извор у задовољству. Непријатност, која се при овом вољном одрицању јавља, биће напослстку надмашена иријатношћу. Све, дакле, радње, које човек добровољно извршује, постају из жеље за задовољством. Уживањс у уметности у исто времејеи добровољно и иуио пријатности. Отуда је неистинита свака естетичарска теорија, која тврди да естетичко осећање можс бити и непријатно. Бива да се уживање у уметничким производима помути непријатним осећањем: какве језовиге слике у трагедији, или које дисонаице у музици, али утаквим случајима на крају иретегне скуп прпјатних утисака. Природно је да сама добровољносг с којом се ужива у уметности иије никакв узрок уишвању, јер сама добра воља није кадра да би се битност уживања у уметности могла разумети. Многе људске радње врше се од добре воље без и мало еететичкога осећања, иити им .је и шта заједничко с уживањем у уметности. Ако неко добровољно чини добро дело, или ради шта било: пише књиге, негује поврће, сече дрва, иде у рат да брани отаџбину, свакојачо да ће се све то радити с неком пријатношћу, којаћо најзад надјачати све ситније пепријатпости, ве.занс за ово послове. Али, овде не може бити ни говора о уживању, које со добива од уметничких нроизвода. Кад би добровољност била по себи естетичка, онда би сви чиновници, сви научници н сви мајсгори, који своје послове врше савесно и с радошћу, имали у исто време и естетичко уживање. Наравно да би такво тврђење било бесмислено. Оно, што је еететичко, не долази од добровољности, него је томе противно: добровољност долази као носледица јаке привлачности уметничкога производа. Вредност уживања и добровољност међу собои су у погодбеним одиосима. По добровољности може се,