Просветни гласник

1ГАУКА И НАСТАВА

717

Хабитуално прилагођивање карактерише диспозицију. Диснозиција показује ограниченост реакције. Шта се мисли под диспозицијом, можемо најбоље објаснити ако ју сравнимо са струиама музичког инструмента, које одговарају, реагирају, само на надражаје, који су у конзонанцији с њихови.м партикуларним односом вибрације или тренерења. Ра.зличитн односи вибрације карактеригау различите диспозиције. Весела диспозиција значи „танку жицу", која реагира на оне надражаје, што човјека веселе. Тужна диспозиција садржи релаксацију и реагира на депримирајуће надражаје. Диспозицир. се може каткад врло брзо образовати. Човјек који је пао у несрећу може да постане „кисео" и „отрован". Имаде много случајева саломљених срца, гдје окаљана особа нерманентпо клоне и види само црну, лошу страну живота. Много је лакше Формисати диспозицију за релаксацију, клонулост, него ли за инервацију. Рђава, тужиа диспозиција новлачи за собом нарочито држаље клонулости. Мигаићи ностају троми, ход несигуран, прса погнута, дисање илитко, уста мало отворена, а израз лица отромбољен, млитав. У радосној, веселој диспозицији мишићи су напети, прса нуна и сва остала држања посве су противна жалости и нерасположењу. Дисање је јако, а израз лица радијпнтан, свијетао. Некоје диспозиције имају извјесна заједничка моторичка испољавања. Тако исто и некоји њлхови духовни конкомитанти су слични. Туга или жалост имају извјестан број заједничких карактеристика с подложношћу, зависношћу. Кад сравнимо моторичке елементе можемо наћи односе духовних карактеристика у различитим диспозицијама. Двије особе различитих диспозиција реагирају иосве различито на ствари, с којима долазе у додир. Обе обраћају пажњу на оне ствари, што су у хармонији с његовим прилагођивањем. Оне могу и иснод руке ићи по једном те истом простору; њихов сензоријум може имати једне те исте надражаје, на ипак да посве друкчије опажају ствари. Свијест је, дакле, селективна. Сваки пази на елементе у ситуацијн, на које се лрилагодио. Ми образујемо диспозиције пажње, т. ј. ми образујемо навико са обзиром на извјесне надражаје, који су, додуше, пред другима, али које они игноришу. Ствар је, дакле, исга као и у емоцијоналним диспозицијама. Емоцијоналне и пажњине (атентивне) диспозиције непрестано се побуђују аперцепцијоним (аперцептивним) Факторима. Као резултат постигнутог интересовања (за извјесне надражаје, који искључују друге) и као резултат извјесних емоцијалних прилагођавања, оне идеје, ко.је -су у хармонији са оваким прилагођивањима, ступају у свијест и постају живи агенат прилагођивања.