Просветни гласник

718

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

Један од закона стицања јесте таЈ, да гЈедамо оно, што смо видјели, да осјећамо оно, што смо већ осјетиди. Ми се интересујемо за оно, што нам привлачи нашу пажњу. Једна идеја отвара улаз у дух друге идеје, која јој наличи. Што више има у духу идеја једне врсге, то је милије пажњи да се бави тим типом идеја. Идеје у духу теже да одрже тијело у таквом стању прилагођивања, које је повољно за пропаганду његовог типа. Овом моћном прилагођивању неонходна је селективна свијест. С тога је од веље потребе, да се у дјетету развије што брижљивија тјелеена позитура. Ако се од дјетета захтејева да су му мишићи напети, да дубово и снажио дише, и да му тијело укочено стоји, оно ће бити у стању да из снојо средине апсорбује оне елементе, који га јачају и дају духу здрави тон; то и прилагођивање сво дотле траЈе и побуђује до год оно не постане хабитуално, док не пријеђе у навику, док се, што оно кажу, не претвори у крв и тијело. С друге стране, ако се не чине напори да се развије повољно прилагођивање, то инервација неће бити тако чврста, и дух ће постати болестан и сензуалан. Ако пустпмо кога, особито у дјетињству, да падне у хабитуалну релаксацију или клонулост, то ће, ако се од дјетета захтијева инервација, селективна свијест побудити повољну позитуру, а у одраслом ће осигурати он духовну селекци.ју, која чини да смо корисни, угодни и блажени грађаии. Сад настаје питање: „Шта се може учинити за особу, која се налази у неповољној диспозицији?" Да ли она мора у таквом стању остати ? Да ли депримисана или меланхоличка особа мора остати каква је и постати конФирмативнија кроза селекгивну свијест? Ако постоји икоји интегрални однос између тијела и духа, као што то претпоставља ова расправица, онда није тешко одговорити на питање. У иећини болести узрок је рђаво нрилагођивање или релаксација, клонулост. Губитак духа, губитак тона, апатија, раскуражење и меланхолија — све се то може савладати посредством пром.јене нрилагођивања. Нема тог балзама који би смјеста постигао успјех. То захтијева континуирни напор воље. Такав успјех не може се иостићи догод ново прилагођивањо није истиснуло старо и постало хабитујело, прешло у навику. То је исто као и развијање интересовања за нови предмет. Човјек мора хотнмично да пази док не стекне довољно идеја субјекту, да иобуди прилагођивање и команду пажње. Ако се ко, помоћу напора воље, антагонистички држи напрама хабитуелнои прилагођивању, он ће се сам непрестано курталисавати старог прилагођивања и држати се натраг помоћу обновљеног напора, док нова навика не постане аутоматичка. Ако човјек сам себе проматра, кад јј напит, и испитује прилагођивање, примјетиће нри том