Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

127

А на које се можемо више ослонити? Можемо ли се осл.онити на оне. који веле, да је у настави све очигдедно ноказивано, кад сви видимо школе празне, те се у њима нема шта показивати, а ван школе се ретко издази ? Можемо ли повсровати да је ђачко знање поуздано и трајно, кад видимо, да се посл.е школовања тако много и брзо поборави ? И можемо ли се ослхжити на тврђење, да су сви предмети подједнако обрађивани, кад знамо, да се готово свуда вештине запостављају ? Ми мислимо, да се на мишљење ирвих не можемо много ослонити не само што је других много више (10 :90), него што ови други своје мишљење поткрепљују детаљима и разлозима, док ирви тако што не износе. И ми не знамо, да ли они први одиста нису све видели, или су намерно пред стварношћу зажмурили; да ли за боље и не знају, или држе да чине услугу школи, учитељству и држави кад све хвале. Ми мислимо да тако хваљење успављује и задржава културни развитак. По такима би се и данас у школама учио часловац и псалтир. Напредак просвете и културе у опште крећу они, који истину умеју видети, па је не прикриваЈу и који размишљају о том како би, и оно што је добро, могло бити још боље. На првом месту је, дакле, потребно знати истину праву. Јер кад се истина зна, онда се добро може чувати, а лоше поправљати; без тога се могу чувати обоје, или чак лоше добру претпостављати. А да би видели право стање наставе народних школа, изнећемо о сваком наставном предмету шта надзорници у извештајима говоре. Хришћанска наука. Једни надзорници веле, да су нашли све лепо обрађено; успех је у свему задовољавајући, ђаци лепо одговарају на питања и причају течно; у душу дечју су усађена морална и религијска осећања и т. д. Други замерају што се учење много ослања на уџбенике. Трећи кажу, да се учило више по причању учитељеву. То су запазили они који су гледали само спољашњост, а у суштину, нису дубље залазили. Они пак, који од наставе не траже само Форму него и стварну садржину, чине оваке напомене: Истина се грађа из хришћ. науке лепо прича, али је то само успех дидактички. Догматске поуке се изводе махом наивно, а библијска грађа се само исприча. Све се своди само на то, да се зна; а од осећања ни трага. Међутим, овде није главно да се зна, него да се осеКа, да се у души нокрену морално-религијска осећања, да се изазове тежња и воља ка оном о чем се говори. А овде се обрнуло, па је постало главно, да се лепо прича и да се узгред мало и осети, или да изгледа тако по речима изговореним. просветни гдасник, i. књ., 2. св., 1909. 9