Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОДИС

129

Читање, објашњавапе садржине и граматика. ■— С читања се одмах прелази на граматику, објашњавање садржине се често ирескаче; а, чим се не обраћа довољна пажња на садржину, одмах се вшне греши у чнтању. Не објашњава се довољно значење поЈединих речи и израза, а ово је потребније него граматика. Прича се негде својим речима, а негде се прочитано понавља скоро истим речима. Чита се добро, ади се не развија довољно воља за читањем, не буди се оно осећање потребе за читањем. Читање је доста течно, али о деноти нема ни говора; негде иде До досаде. Граматика се ради мало, ади још мање би требадо. Сад је граматике мање него пређе, ади се и сад више подаже на анализу и деФиниције него на примену у говору, обртање једног обдика у други и т. под. Неки сматрају граматику као неку гимнастику мисли. па деп,у оним деФиницијама и анализом само премећу. Једни су више обрадиди граматику, други гдедају више на препричавање. Од читања су учитељи начинили два предмета: засебно се чита ради читања, а засебно прича ради причања. Што ђак прочита, не уме увек да искаже и да објасни, ако то није учено за причање. Оно, пак, што се учило за причање, обично се не чита добро, него се брза и гренш, јер се навикло на причање и зна се унапред шта додази. А само причање је на више места управо неко читање без књиге. Оригинадно мишљење истиче један надзорник. Опазио је, веди, да неке изразе у читанкама ни учитељи не разумеју, па предлаже, да се уз читанке дода и један коментар, у кон би се објаснили сви тежи изрази. Чудан преддог! Место да тражи, да се из дечјих читанака избаце таквс речи, које ни учитељи не могу довољно разумети, он предлаже коментар. Зар се морају такви изрази уносити у читанке основне школе ? Нека су то и најлепши књижевни изрази, зар се морају деца мучити да их схвате, кад им се може и дакшим изразима исто то казати? Још треба додати, да се и данас на више места налази срицање у првом разреду: још се налази, да ђаци прво у себи прошапћу сдово по сдово, па онда јурну преко цеде речи, накарађујући дуже и теже речи; а трагови таквог почетног читања опажају се после и кроз све старије разреде, па ипак се то не сузбија, него га има чак и у Београду, где су све старији и оддични учитељи и учитељице. На посдетку морамо истаћи једну сгвар, која нам је пада у очи кад смо све надзорничке извештаје прочитади. Скоро ни један надзорник не истиче потребу, да се разним наставним срествима објашњава садржина онога што се у читанкама чита, него сви највише што траже, то је, да се речима, говором, устима самим више и боље 9*