Просветни гласник

школски летопио

у корист вештина, помиње носде само лепо писање и певање, а дртање, гимнастику и ручни рад ни поменуо није. Други опет, пошто је истакао како је дртање врдо важан предмет, своди после све на то, да треба имати добре ирегледе за дртање. па ће све бити како треба. Неразу.мевање и немање довољно љубави према вештинама главни су узроци, па тек онда долазе програм и др., који се обично наводе. А запостављање вештина је прво почело од надзорника. ПроФесори надзорници били су стручњаци сваки за по који научни предмет (учитељи вештина немају квалиФикације за надзорнике), и они су сваки из свог стручног предмета умели све да истражују, и учитеље чему да упућују; а ј остале предмете су се уплетали колико су код других учитеља видели. Учитељи надзорници су били људи из старијих година, када су се вештине у учитељским школама више багателисале него училе, те и они нису имали ни довољно љубави, нити довољно спреме да друге упуте и одушеве за вештине. А овај Факат, да од надзорника зависи како ће се схватити и обрађивати наставни предмети, још један је доказ више, да у будућем сталном школ. надзору, не треба тражити само да надзорници имају довољно теорне педаг. спреме, него да се још морају у свему ономе што је проииеано ирограмом народних школа разумевати тако, да могу не само контролисати, него где год устреба и показати како треба радити. Правда захтева да се и држави даде њен део. Јер је и она имала учешћа што су вештине овако запостављене. Њене су оваке писанке, цртанке и прегледи, њен је овакав закон и програм, она учитеље није боље спремила, она је оваке надзорннке слала и преко њих овако од школа тражила. И кад је што почела у корист вештина, није то доследно и до краја урадила. Н. пр. 1905. год. 1. октобра издат је распис о том, да се вештине не смеју више запостављати, да се и оне морају обрађивати као и остали нредмети, да ће се тако на нспнтима тражити и т. д. Па коликим је родом ово уродило ? — II даљс је ишло по старом. Зашто ? — Прво ни тај распис није обухватио све предмете т. зв. вештина, него само писање, певање и цртање; а после издатог расписа даље се није ни ишло: није се гледало колико се томе наређењу следовало, није надзорницима у дужност стављено да виде јесу ли и колико после тог расписа вештине боље обрађиване, нити је у опште после тога расписа чињено шта више него пређе 1 . Вештине су, дакле, биле такве среће, да их једни не дене, а други им важност признају, и за њих се заузимају — само речима. Д. Ј. П. (Свршиће се).

1 Још један доказ више, како се код нас често мисди да је већ све учињено кад је лепа наредба наиисана и иосдапа, а извршење аено споредна је ствар. просветни гддсник, I. књ., 2. св„ 1909. 10