Просветни гласник

151

"УУав 1ћг шсМ \уа»(; ћа(; {иг еисћ ке1п О-ешсМ, "ТОаз 1ћг пхсМ типг!: с1аа тет(; јћг §е11е п1сћ(;! Али ниЈе један разуман и увиђаван лингвиииста, нарочито у млађој генерадији. Они су права супротност сво.јих колега са застарелим појмовима — из доба када је фидологиј а пре развитка природних паука уживала, посде попова, наЈвећи реноме. Од оваквих типова нападане дисциплине пред судом модерних лингвиста не само уживају равноправност са њиховом струком, него чак и првенство у решавању нпјважнијих кудтурно историјских питања, која занимају данашњу науку. Примера ради превешћемо досдовде некоје закључке једнога од њих, Е. Метт^ег а: ,Оно што се може дознати о индогерманској кудтури путем компаративна проучавања језика тј. посматрањем сличности у речима, пуно је празнина...иди: „Питање о кудтури и нрадомовини моћи ће се решити само помоћу археодогије и преисторије, а науком о језику мораће се при томе припомоћи." Најзад: „Само помоћу физичке антропологије и преисторије — које дпнас имају још да се боре са сопственим тешкоћама — моћи ће једном поћи за руком да се да задовољавајући и темељан одговор на питање о кудтури и праседиштима Индогермана. Одговор који даје сам језик не може задовољити". Подеда Бадканског Полуострва позната је више мање из геолошког, морФОлошког, антропогеограФСког, дингвистичког и подитичког принципа, али с погледом на физичког човека можемо констатовати само почетке, на и ту су највише странци урадили. Није чудо, ј ер на цедом Сдовенском Југу нема ниједног антроподошког друштва, што већ имају сви културни народи. Човок сам себи чини неправду, посвећујући толико пажње својим секундарним и тердијадним појавама, а своме првом Ја толико мадо. Ако људски рад (социодошке и кудтурне појаве, ратови и т. д.) има своју историју, видећемо, да је и физички човек поддожан извесној мени, да и његова природа има своју историју, и ако Је донекле она стална у брзини мисди, у таласању осећаја, у промени рада и пролазности речи. Ко не би хтео знати како су изгледади стари сдавни Једини, носиоци ведичанствене античке културе ? Да ли су биди црномањасти, коврчави, као шго су данас њихови потомци, иди су били плавокоси, нлавооки и имали белукожу? Онај, који чита светску историју, наћи ће у данашњој историјограФији ту празнину, која се неугодно осећа. Антроподошки моменат је и у историјској и у депој књижевности потреба психичке природе. Народи се одушевљавају својом историјом и поносе се јуначким својим нрадедовима као крв од своје крви. Како би се на пример Срби зачудиди, кад би нешто могди видети своје претке из доба жупана Немање! Не би у њима познади своје прадедове, тодико би се од њих раздиковади својом спољашњошћу. Не морамо да-