Просветни гласник

188

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

А за ово не носе одговорност само учитељи. У овом посду суделују три ортака: породица, учитељ и школска власт. Док за наставу учитељ има нред собом само чисту њиву, коју треба да засеје и обради, дотле за васпитање добија њиву пуну корова засејаног, често већ изђиканог и он треба сад коров да затире, благородно семе да засева, да га негује и да га неирестано заклања од штетне навале са свих страна. А уз то га и његова претпостављена власт непрестано упућује да ону прву њиву обрађује што више, а ову другу колико може. ЈЈоји би учитељ куражирао, да не сврши програм, или да неке одељке мање обради, а да место тога ради на васпитној страни својих ђака, па тако испит да чека ? Важност васпитања сви само речима истичу, а делом сви, од горе до доле, траже прво, да народне шкоде даду знање, да у том успех покажу. И за тај се успех бележи оцена, на основу које после држава учитеље награђује. Ко се при том обзире и на ону другу оцену, из реда и чистоће, која се уз прву редовно бележи ? Зар то није још један доказ више, како се учитељев васпитни рад бајаги тражи, и оценом бележи, а овамо се ни у шта не зарезује. А кад се тако озго тражи, тако се доле и ради. И према томе су готово само бескорисне Фразе, или само лепе жеље оне речи, које о важности васпитања налазимо у педагогијама, министровим упуствима и надзорничким извештајима. Тамо се једно говори, а на нрактици од учитеља друго тражи. К,ад се буде озбиљно хтело васпитању да даде већа важност, неће требати ништа да се обрће и мења, него само како се о васпитању речима говори, тако нека се и делом твори. 6. Успех и оцеие. 0 сгању наших народних школа овај одељак треба да нам изнесе најјачи Факат, а он износи један најслабији докуменат. Од 2438 учитеља и учитељица, колико их је било накрају 1907—8 шк. године, добили су оцене: одличне 1809, поиољне 570, неиовољне 45 и оетали су неоцењени 14. Прошле године било је одличних 1700, а сад јо прешло 1800 ; прошде године било је повољвих 700, а сад их је мање од 600. То би требало да значи, да се напредак помакао, или управо одскочио. Неповољних оцена је, истина, мадо више него прошде године, али то и не пада у очи у овом мору од петица. Просечна оцена је 4'5. То би било сдавно и прекрасно, само — кад би било тако. Ади, ко год прочита одељке пред овим и ко унореди ове оцене са оним што надзорници у извештајима говоре, тај ће видети на једној страни мало интезивна рада и стварна успеха, а на другој масу одличних оцена; на једној страни опадање успоха, а на другој увећавање броја петица. Обоје не може бити тачно; једно или друго није истина.