Просветни гласник

211

као што .је познато, ласно покреће, докде су међутим код осамилаца електрони мање више чврсто везани за телесне молекиле. «1ака покретљивост електрона у металним спроводницима може се најпростије тако схватити, да се електрони у метадима крећу као гасни молекили, т. ј. да саопштавају узајамним сударима како величину кретања тако и енергију, ну у пркос лаке покретљивости ипак остају, у главноме, на своме месту. Многоструким сударима буде пут сваког појединог делића у облику цик-цака, који се састоји из веома ситних делића средње дужине пута — тако да неки делпћ свагда остаје у непосредној близини свога првобитног положаја, кад нема спољних узрока за даље нокретање свих делића. Доренцје применио ове погледе на метале и дошао до закључка: да само негативни електрони имају у металима слободну покретљивост, докле су нак иозитивни електрони за металне атоме мање више чврсто везани. Кад на електроне утиче нека сиољна електрична сила, онда они добивају, осим неправилног (топлотног) кретања, још једну брзину унапред, која у средњу руку није велика, али је у толико већа, што је већа електрична сила што утиче. Ово напредовање негативних електрона у једном правцу представља, у ствари, електричну струју. Лоренц је даље уочио да електрон, кад се судари са другим електроном, мења своју брзину и тим мора да изазове зрачење у етиру. Он је у тренутку судара средиште зрачења. Ови електрони што зраче дају металима способност емисије, т. ј. особину да разашиљу светлосне и тоилотне зраке. Ове теоријо представљају електронистичко схватање спроводника. Што се тиче' неметалних тела, која мање више изолишу, схватање је мало друкче. На.јпростија представа о њима је да су им молекили аоларисани. То се може тако представити, да су у свакоме молекилу позитивни и негативни набој, који су једнаки но величини, у простору мало раздвојени, тако да позитивни и негативан едсктрони имају између себе већи или.мањи размак. Ну ова проста схема није довољна, ако хоћемо да обухватимо све електричне и оптичне чињенице. Да бисмо понаособ протумачили појаву, да сва теда имају нормалну или ненормадну дисперсију, т. ј. способност расипања боја, потребно Је претпоставити, да ови раздвојени електрони нису у миру, већ се крећу. Сем тога у таквом поларисаном модекилу може се претпоставити уопште да има не само један позитиван и један негатнван едектрон, већ се он мора сматрати као систем, у коме је вшпе позитивних и негативних електрона тако повезано, да могу извршити низ разноврсних таласања. Већина тела, испитаних у погледу дисперсије, показују врдо брза самоталасањ^, у области ултраљубичастој, а врло лагана у области удтрацрвеној. Тачно испитивање показало је, да удтра-