Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

223

што је и потребно, него у оба превода задржао је и онај досадни германски еклоп реченица и германски стил. Готово су све реченице исиреметане и махом се свршују с глаголима, да човек ненавикнут на тај стил мора имати џиновско стрпљење, па да прочита ове књижице до краја. Због тога, ја сумњам да ће и десет људи у Србији моћи да издржи то досадно стрпљење. Г. Шевић, иначе, не само да тако иреводи, него и пише једним тешким, гломазним и разбацаним стилом, каквим у Србији нико не пише. Он, у тежњи да буде оригиналан и чистујезику, навлаш прави којекакве заврзламе у изразима и уопште у језику, тако да, и то јако отежава чистоту и лакоћу стила. Код њега можете наћи израза које у животу никада нисте чули, или ако сте их чули, они се онда у другом смислу или врло ретко употребљују. Тако он има некакав глагол: обликовати у свима облицима и према потроби он значи час оличавати, час усавршити, организовати, развити и т. д. Он употребљује реч: иримерено, место, сходно и прикладио; затим реч: стајалиште, место тачка гледишта, становиште и т. д.; врсноКа, место вредност; аучки, месго народни; у стаменож односу, место у чврсгом односу; темељ, место основ или подлога; знаност. место наука; од малих би ногу, место од малена; у аосебностима, место у појединостима и т. д. Г. Шевић нише: излучити аравило или норму, место издвојити или извући правило илп норму; он пише: ужљебљивање аредстава, место усвајање или утврђивање представа и. т. д. Г. Шевић, или не познаје поједине педагошке термине који су већ у употреби, или му се не допадају, те пише: образовна садржина и образовна делатност, место наставно градиво и наставни поступак или метод. Без велике потребе г. Шевић врло често уиотребљује мислене именице у множини, а зна се како то рђаво звучи у срнском језику и онде, где се могу и морају употребити. Тако г. Шевић врло често пипге: у савршенствима, у бићима и т. д. Овај човек одавно живи у нашој средини и мора да веома тешко прима, кад досад није могао запазити који су изрази за извесне појмове стекли право унотребе. А што је најглавније г. Шевић се није могао навићи да нише чисто српским стилом, јер овако како он иише, то ннје српски стил. Његов стил веома потсећа на оне хрватске писце, што се труде да хрватски језик одвоје од српског језика, трпајући у своје саставе којекакве заврзламе и новосковане речи. И у самом нравопису г. Шевић је доста оригиналан. Он пише уједно: можебити, такорећи, иако, штавише, уколико, утолико и т. д. Не улазећи у то колико је оправдано тако писање, ја ћу само рећи да у Србији има свега још једно створење које тако пише, а то је неки прота, који беепослен и болестан од „скриптоманије" издаје чак п једаи пазови лингвистички лнст. Овај прота у својој манији толико се забасао да по неколико речи трпа уједно (будибогснама, акамоли, честопута, многоиута), а у последње време више ниједан глагол не одваја од речце