Просветни гласник

222

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

* Трећа књижица ове збирке зове се: „Ошнта педагогија", написао Паул Наторп, про®есор Философије на универзитету марбуршком. Део први. Постављање основе. Писад овај, иначе философ, чувен је као педагог са свога главног педагошког дела: 8о2Га1ра<1а§о§1к. Он у том правцу и развија педагогику. На овој првој књижици нећемо се задржавати, пошто су то само основи и пошто ће ваљда ускоро изићи и други део ове књиге, који ће укратко описати и сам ток образовања. Том приликом можда ћемо ошпирније проговорити о тој књижици, а за сада, радп оних који не знају у чему се састоји тежња социјалие педагогике, рећи ћемо у чему се састоји њен смисао. Свако је васпитање у толико индивидуално, у колико се васиитава, то јест утиче на аоједине индивидуе, али ипак у смеру социјалних, заједничких интереса и захтева. А опет свако је васпитање социјалио у колико се само то васпитање врши у заједници, у колико се човек као човек може појавити само у друштву, у једној социјалној средини. Зато се и смер и поступак васиитања мора посматрати социјално и историјски, и зато иотиуно васнитање и суштина његова јесте у том социјалном гледишту на педагогику, па и њен смисао мора бити социјалан. Тежња, дакле, социјалне педагогике јесте у томе да покаже, како се индивидуа не сме потпуно апстраховати од заједнице, т. ј. не сме се васпитати човек, а не водити рачуна о односу његовом према другим људима једне заједнице. Човек се васпитава на ноддозп друштвене заједнице, у самом друштву, самим г-аједничким животом, радом, друштвеним поретком, подитиком, кудтурним развитком и у опште активним учегаћем у тој средини, почев од породичне куће, па преко шкоде и државе као друштвене средине. Интедектуално, морадно и естетичко образовање не сме се вршити само проповедима и предавањима, него све те теорије треба везати, за сам рад, за практичан живот. Интелекат, без употребе и нримене на живот не вреди; морадност изолована, која се не односи на сваког човека једне заједнице, невреди; па исто тако и естетичко образовање без нримене тога укус^ и естетичке умешности у животу, у заједници, такође не вреди. Према томе и сама школа, на коју данас највише иодажемо, мора, прикладно социјадним иотребама, бити организована и друштву одговорна. Ето, то је кратак смисао социјалне педагогике. * Наиослетку је потребно да проговоримо бар некодико речи о преводу и стилу Г. Шевићевом. Књижице, које .је овога пута Г. Шевић иревео, по себи су наппсане збијеиим етилом е тежњом да у што мањем обиму буде изнесен један повећи и онсежнији материјад. И сам иреводилац обе је књижице превео буквадно, задржавајући, не само смисао