Просветни гласник

x р 0 н и к а

247

датак: средити и објавити недовршену писмену заоставштину. У сваком случају, редактор ваља да темељно познаје сам предмет распрапе и да је исцрпно упознат не само са литературом, која му је претходила, већ и о свему оном што је додније писано, и да, разуме задатак и цшв посла као и прилике под којима је аутор рад свој извео. Код недовршених списа уредникова је дужност и врло тешка и врло деликатна. Ма колико да мора водити рачуна о пијетету који дугује умрломе аутору и да пази на своју строго научничку исправност, много више још мора да обрати пажњу да се не огреши о писца и не стави му на терет нешто, за што он није, по природи посла, одговоран, или јпто би можда и сам доцније исправио, да је свој рукопис штампао. Проверивши, пажљиво и савесно, сва изложена Факта и нодатке, дужност му је да процени: треба ли у опште такав један посао и износити на Јавност (било у целини или делимично)-, или не? Како је испало за руком, у овом случају, приређивачу Докићевог рукописа. показаће детаљна анализа ове редакције. Она ће бити опширнија, јер је то први већи посао после најкрупнијег прилога за познавање гастроподске Фауне у Србији, који је 1873. године објавио пок. 0. Милендорф, а на то реФерента гони и дужно поштовање према своме бив. учитељу и човеку који је створио прилике да се може и на овом нољу радити код нас Пошто је укратко навео, шта су разни нисци радили на Фауни мекушаца у Србији — проиустивши предходни МелендорФОв рад г. Николајевић прелази на побуде које су га руководиле да нредузме овај посао и излаже начин како га је извршио. На стр. 16—-17 стоји ово: „Осамдесетих година почео је радити на српској малакологији д-р Докић. Један је рад из те области штампао. (Шкољке у Србији 1883. 1 ). Други свој рад, о пужевима, није публиковао, и ако је с њим био готов много пре своје смрти. Г. Ђорђевић није, наравно, хтео допустити да овај рад д-ра Докића потпуно пропадне — и тако је нама пало у део да уредимо заостали, знатно мањи, део збирке и да прииремимо рукоиис за штампу. — Рукопис је састављен од два списка; један је од њих потпун, довршен, без описа врста (само су, поред локалности, назначена дела где су врсте описане), а други недовршен, са кратким дијагнозама и синонимима и са несвршеним предговором. У овом су предговору библиограФСке белешке, које смо ми већ унотребили; још се у њему на .једном месту помиње даје рад прегледао познати немачки конхиолог Клесин. Недовршени списак садржи неке врсте из групе Сатру1аеа, којих нема у оном потпуном. Поред тога, у њему се не наводе оне две врсте из околине Доњег Милановца, што су означене као нове. У довршеном су списку неке

Шкољке у Србији објављене су 1882 год. просветни гдасник , I. књ., 3. св., 1909.

17