Просветни гласник

314

ЦРОСВЕТНП ГЛАСПИК

новина, и свега онога што је код западних културних народа издазило да иодмири потребу стручнога и општега образовања. Међу осталим незнатнијим календарима ове врсте, који су у првој деценији излазили, ваља поменути онај познати будимски Жесецослов што га С. Новаковић наводи у својој Библиографији за године 1812—17, 1820, 1823, 1827, 1832, и 1835. Ови наводи Новаковићеви врло су непотпуни. Исти Месецослов излазио је и раније; почетак му је, можда, још у претпрошлом, осамнаестом веку. У Библиотеци Матице Српске у Новоме Саду, налазе се још и овегодине: 1804, 1805, 1806, 1808, 1811, 1826, и 1829. А у Гимназијској Ењижници и Манастирекој Штампарији у Ср. Кар,човцима, године: 1821, 1822, 1825» 1828, 1833, 1838, 1839, 1843, 1847. Као и код осталих календара тога времена, тако и код овога Шесецослова, забавни је део врло једнолик н нема сам по себи никаки други значај, него да се читаоцима пружи практична поука, или забава у којој се из сваке стране, свакога листа, назире досадно, провидно моралисање, и непрестано упућивањс читаоца на оно што је добро, што је „полезно" и што људе може довести до среће и блаженства. Покаткад нађе се у њима и по која духовитија шала, алије чешћи случај да су оне наивне и већином познате из најстаријих времена, грчке, римске и средњевековне историје. Поред тога, ту су и приче из друштвеног живота уопште, или из „женскога света" кака бисмо ми данас казали 1 . Све су то били преводи с разних језика, али већином с немачког,. што показују и сами германизми, и немачке реченичне конструкције, на које се у превођењу обраћало врло мало пажње. Извори, дабогме,. никада нису се ни наводили, а још мање писци, јер њихова имена често нису знали ни сами преводиоци, пошто су превођене ствари позајмљиЈ .ане махом из календара, забавника, или новина у којима су се писци ретко кад потписивали. Ови први српски Месецослови, које треба разликовати од доцнијих забавника, као што су Забавник, Даница, Уранија, Толубица и т. д.,

1 У једноме од тих календара ( Календар на лето 1807. Госпо^ам и госцожицам. посЂЈашчен од Георгија Михаиловића, В. Будиме. Писмени Краљевскаго Универзитета, 12°, стр. 11) — налазимо оваку једну анегдотицу: »Диоген философ, по једној, баштн ходајући, упази жену висећу с дрвета, која се обесила: повикне из свег срца: ах да би бог дао да свако дрво оваки плод роди!« Илп на пр. ова анегдотица из Месецослова будимског за 1804 год: »Неки господин пошље свога баштована да тамо ради. Овај оде и легне у хладовину једнога дрвета, па ту и заспи. Одмах за тим дође и господар у врт, па видећи слугу свога. где спава.стаде га грдити како је он нитков и ленштина који не заслужује да га сунце греје. — »О господине, па баш зато сам и легао под сен овога дрвета,* одговори баштован п устаде.