Просветни гласник

наука и настава

815

били су врдо примитивни и неоригинални. То беху искључиво имитадије аустроугарских календара, и српски уредници или приређивачи у првоме реду угледади су се на њих. Сем „родоелова краљевскога дома", све је остало, од кориде до корице, био превод, и то рђав превод са још горим црквено-словенским или словено-српским језиком, који се у њима провлачи кроз целу прву половину прошлога века. Нема сумње да је таки конзерватизам у погледу језика, много сметао Вуковој реФорми, али се од иесецослова није ни могло очекивати какво предњачење у језику, кад се зна да су то већином били »књижевни" органи попова и калуђера, и да су се као такви евагда морали наелањати на црквени Језик. Сасвим у другоме правцу и духу, у духу немачких забавника и алманаха појави се Забавник Димитрија Давидовића 1815 године, који је своје излажење продужио 1816, 1818, 1819, 1820, 1821, 1833, 1834, 1835, и 1836. Појава овога забавника била је умеена и оправдана. Давидовић је као уредник Сриских Новина осећао ту потребу боље него ико од његових сувременика, и он је био међу ирвима који су после Доситија желели да народу нруже лектиру која ће му бити приступачна, коју ће он дакле разумети. Карактеристична је његова изјава у предговорима првога и другога Забавника. где он каже да је свој „ Забавник из иностраних списатеља сабрао и издао", у намери да се Србима и Српкињама пружи књига која ће им елужити за „невину забаву_ за нречишћавање вкуса и облагорожденије сердца". А је ли исти забавник и користан, то оставља својим читаоцима да они сами пресуде. „Ја се сада још радујем, вели уредник даље, што ћу роду моме почитаемом, и мужееког и женског пола, цело еокровиште благонаравних, поучителних и забавителних новости или приповедки собрати моћи, ако сваке године по један такав забавник сочинити и издати могу. И за неисказану чеет себи принисујем, што је то жребије на ме нало, да и у том роду нашем услужим". Најзад моли читаоце и читатељке своје, да му опросте ако би се у овоме послу нашло погрешака и недостатака, и уверава их да ће догодишњи Забавник много савршенији и већи бити. Заиста, уредник је своју реч искупио. Зобавник за 1816, у неколико је надмашио претходни. Садржина у оригиналима и преводима пробранија је и једрија. Уредник се чисто топи од милине што му сечинидаје, по своме укусу, погодио и укус својих читалаца. „Ја сам, вели он у предговору истога Забавники од 1816, писао онако, као што у носведневном разговору Србљин са Србљином говорити обичествује. Ајесам ли у томе сагрешио, или не, учени наши нека разсуде и мненије своје о том преко новина пошљу ми. То их молим јавно и покорно. Тако ћемо до основања доћи, како нам писати треба. Основанија њина или