Просветни гласник

460

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

моралу. Где год је био слободнији и узимао ствари класичнијих писаца, где је пружена нрилика читаоцима да сами мало промисле а не само да „мудрују" онако како жели писац — те су му ствари лепше као: Доскочио му, Добро дело једне девојчице, Каиеган Харве, Шајка и војник и т. д. Где год се лак старао да створи на силу Бога неку тенденцију, неки випш морал — те су му ствари лошије. Песмица има 6 и оне су приличне, ма да су неке деци већ и познате из дечјих лисгова одакле су прештамиане. Језик је доста добар. Штампарска је израда је лепа. Илустрације су такође добре. У недостатку бољих књига а с обзиром што су оваке кљиге и до сад препоручиване, мишљења смо да може и Гл. Просв. Савет дати мишљење господину Министру просвете да и ову књигу препоручи за поклањање ученицима основ школа као и Глигорпћеве „Дечје цвркуте 1 '. Најлошија од свих поднесених књига је Ризница. Велики забавни^ за школску омладину. Напи;али Пера В. Јовановић н Милорад Петровић утат. И у овој књизи као и у „Најбољем другу" има леиих и подесних сгварчица за децу, нарочито лепих песама, али има и врло лопшх. Кад би се изоставнле ствари: Кумановски краљ, Учини зло — надај се, Кажњена непослушност, Орао и врана, Не бежи од ирвог пазара, Паун и чавка, Лав и веверица. Деца су разумела, Писменост, Јанко Веселиновић, Вук и јагње, Срећа и несрећа, „ТаузенЈдннстлер", Веран пас и Мрав могла би се из оног осталог градива спремити одлична књижица за децу. Иначе, и без обзира на избор градива, махне су ове књиге то: што се у појединим саставима износе нетачносги, невероватности па иокаткад и бе-мислице, што су поједини састави неиотпуни, што цела књига изобилује погрешкама противу језика, што јој је техничка израда врло рђава, интерПЈ -нкција и стил такође рђави, коректура до зла Бога аљкава тако да понегде квари смнсао веома. Па и сам Формат књиге је неподесан и није за децу ма да су писци хтели да олравдају називом „велики забавник ?а школску омладину. Ради потврде овога што је речено о рђавим странама ове књиге ми ћемо навести неколико лримера из којих Гл. Просв. Савет може саставити слику и суд о овој књизи. У чланку Свети Сава на стр. 5. и 6. вели се: „А кад уморени јунаци велике државе Немањине спустише своје крваве мачеве у корице, кад своје лукове са отровним стрелама и оклопе обесише у одаје дворова својих роди се Немањи мезимац син Растко". То не стоји. У песми „Крунисање Душаново" стоји на стр. 7. како је Душан позвао на сабор у Скопље на крунисање „све до последњег роба и убоге и сиромахе" (?!); како је на Уекрс „мирисну земљу парало оштро рало (ко је још орао на Ускрс?); како је цара локроиио патријархводицом са Јордана и т. д. Кадје помињао, несник Зету и Поморавље, онда је могао и друге крајеве Душанове царевине а не само то двоје, које је помешао с градовима тако да деца кад ово ушчитају могу помислити да су то градови. Незгодно су му у тој песми, на више места, поређане речи у појединим стиховима а нарочпто на оном месту на стр. 9. где песннк говори како је изгледао Душан кад се појавио као цар: