Просветни гласник

радња главног лросветног савета

461

„Са жездом и норфиром и венцем и круном на глави", што изгледа: као да је то све било на царевој глави. У причи Косовски раст на стр. 12 вели се: „Овај раст био је онда сув и на њему беху свега она два сува патрљка, који н сад стоје исиод грана"... а мало ниже стоји: како је тај раст озеленио. Еако је то могуће? Кумановски краљ је невешта имитација народне лесме која садржи доста нетачности. Ну оно што се народној песми може допустити не сме се допустити вештачкој која је нарочито приређена у томе облику да пружи извесно историјско градиво које треба да знају деда. У 'Борђу Вранковпћу на стр. 23. вели се како су после пропасти српске на Косову Турци мало по мало заузимали све сриске земље. „Најпре —- х вели -— заузеше сву Србију до Дунава и Саве, за тим одмах после 4 године Босну а носле 20 годнна заузеше и Херцеговпну. Међутим Србија је пропала на 70 годипа носле бнтке Косовске. У чланку Иван-дан иомиње се како је „иаират биљка која расте у северним крајевнма". Међутим папрати има код нас свуда по планинама. У иричи: Не бежи од нрвог пазара (на стр. 85.) тенденција је: да не треба бежати од ирвог пазара, што не мора бити нравило јер се нреварити може и онај који штогод и на првом пазару прода каогод и онај који црође првога муштерију на огледа код других да ли што боље може продати. У несми Паун и чавка хоће да се представи: као даје орао цар тица због своје иамети?! У басни Лав и венерица, у којсј се оиисује један разговор лава и веверице пита се лав: како му је било прошле године кад је била јака зима ? Међутим заборавља се да где лавови живе — нема зиме. У чланку Говори српски говори се како деца треба да пазе на чистоту језика и да не употребљавају туђе речи у говору. Међутим у овој књизи сами писци греше уиотребљавајући стране речи: строФа, таузендкинстлер и т. д У басни Вук и јагње придева се вуку особина која се свакој другој животињи још и може приписати а вуку најмање као болећивост и осетљивост према увредама. (Вук п рана на срцу ?!) У басни Срећа и несрећа, која је, узгред речено, и врло рђаво преведена с немачког, и у којој су и стил и интерпункција до зла Бога рђави, тенденција није никаква јер што је, по писцима, једном несрећа то је другом срећа — то нити може имати каквих васпитних мотива нити је истина Узгред нека је овде и то речено: како се у тој басни један врло оштар камен претвара, кад затреба писцу, у го и кратак камичак, што је свакојако последица небрижљиве пзраде и хитања. ,, Таузендкиндстлер" (м. Таузендкинстлер) је требао да пружи овој збирци нешто историјскога градива. Дли нпти је њему место у баснама где су га иисци стрпалн, пи крива ни дужна, нити је ствар сама изведена како треба. Сем тога, овде се, рекли бисмо, с уверењем тврди, пгго ће деца извесно и да верују, да је он збиља знао хиљаду заната! На једном месту веле: „потребно је да се име овога доброг човека помене", ну они то нигде у чланчићу не учииише. У причи Веран пас износи се једна апсурдна ствар. Износи се како је неко псето било тако мудро да. је муштеријама свога господара (који је био чистач обуће) ирљало цииеле својим шаиама и тако давало увек прилике мајстору да зарађује новаца и да се хлебом храни, чистећи обућу тим људима! просветни гласник, i кн>., 6. св., 1909. 31