Просветни гласник

482

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

свих мртвих језика, тј. оних језика што су нам познати само из писменога Фиксирања, наидази на велике' тешкоће. Једно питање на пример, које се поставља код ских и које се ни код једног не може потпуно довољно решити, јесте питање о односу онога што је написано према изговору. Данас се још у већини школа учи изговор Цицеро , зато што смо из Француског, итадијанског итд. навикли, да с само у затвореним вокалима изговарамо као к а иначе као пискав гдас. Тек дуже испитивање показало је нетачност овога изговора једно по грчкој транскрипцији овога имена ( Кгкегоп ) а друго и по обрнутој појави, што је свако грчко 7с у латинском написано са с, па и пред јасним вокалима (грч. кгШ, лат. тГа, „ковчег"), даље по изговору старих латинских нозамљених речи у немачком (на пр. КеПег од лат. сеПаггит, Кегкег од сагсег ), и напослетку из других разлога. Стллизовање Као што се овде на једном сразмерно простом пријезика за књи- , . жевноет, меру показуЈО, како Је тешко утврдити и само Једну поЈединост у изговору изумрлога идиома, тако латински језик ставља још сасвим особене, у многоме управо несавладљиве тешкоће покушају, да се кроз писмена продре до заиста говоренога језпка. Можда ии који други језик није за писмену употребу био тако стилизован као латински језик. То почиње са почетком књижевности тј. баш у тренутку, од када ми латински језик добро познајемо. А принципи, но којима се врши стилизовање, у главном су грчки, као и сам основни принцип, да оно гато се гшше мора бити и стилизовано. Ну много што шта од ових принципа рачунато је не само за читаоца већ и за слушаоца, једно од туда што је потекло због говорничке употребе, а друго и отуда, гато су у старо доба имали обичај редовно гласно читати, па и онда, кад јенеко за себе самог читао. Управо због тога је нисмена израз, уместо да се приближује свакидагањем говору, као пгго би се могло мислити, сие се више од њега удаљивао. Довољно је обратити пажњу на један стилски принцип, који је за наше појмове нарочито ри- на Р авн0 и најнеобичниј и. Већ код атичких говорника помовање. казује се у говору ритам, али тек изопачени азиски ретори 3. века ире Хр. узели су на се, да овај ритам збију у ситна правила. Већ пре Цицерона често су у римској прози употребљавана ова правила; Цицерон их сматра као потпуно обавезна за свој језик, у беседама као и у писмима, у философским као и у реторским списима. И ништа не показује јасније његов надмоћни положај у римској књижевности него то, што од сада само најозбиљнији стручни писци као правници и људи са рангом једнога Тацита допуштају себи одступање од овога крутог и — како ое пама чини — монотоног правила. Више управо није потребно рећи, па да, се покаже дубока провалија,. коЈа је делила латински језик у књижевности од латинског језика у свакидањем животу. Наметнуто ритмовање као и наметнута