Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

483

творба стихова имали су за носдедицу стална одступања од прнродног латинског језика. Избор речи, давање обдика речима и ред речн стајали су под таквим утидајем, и човек из народа морао је понекада имати праве муке, да разуме један Дицеронов период. Наравно не треба порицати ни то, да, као што смо нашли писаца, који пе пазе на ритмовање као сгилски принцип, други неки опет уопште не теже за славом, да пишу уметничким језиком. Међутим такви су људи не само изузетак у римској књижевности, већ се зацело сме рећи, да неко литерарно па и стилско частољубље, а свакојако литерарно-стилске реминисценције владају сваким који узме перо у руку. Латински ло- Можда ће се сад слутити, дасунека суђења о латингичан језпк? ском језику предрасуде у једном или другом иравцу, иотекле од људи, који беху мишљења, да онај који познаје Вергилија или Тацита или правнике, познаје латински језик. Већ п сувише се понавља о логичној природи латинскога језика. В. Хумболт и други - после њега за увек су разорили предрасуду, да је говорење и мишљење индентично, реченица = суд, реч = појам; ми од тада знамо да је говорење (не рачунајући његову Физиолошку страну) чисто психолошки процес — у једном .језику исто тако као и у другом. Додуше, један језик, код кога су наставци тачно израђени и који у читавој војсци од речца за спајање реченица, као што су „јер", „кад", „да" итд,, има могућност за вештачко слагање реченица, може нарочито јасно изразити однос појединих речи једних за другим, подређеност или нриређеност појединих мисли; а код латинског је тај случај, јер је он тачно израђене наставке већим делом сачувао још из италискога правремена, а речце за спајање реченица поступно образовао. Па инак зато могло се на латинском језику исто тако нелогички говорити као и ма на ком другом језику — а није се мање често тако нелогички и говорило. Ко то спори, тај не само никада није Цидеронов језик посматрао оштрим погледом, већ пре свега заборавља, да онај, који због логичнога начина изражавања на пример код класичних правника говори о „логичном латинском језику". исто би тако могао због Лесинга говорити о еминентно логичној природи немачког језика. латинскп тре- Ну као што је овде ваљало разорити једну новољну звен језик ? предрасуду, тако се може у накнаду за то са латинскога скинути и понешто неповољно. Грилпарцер .је један пут запитао (XV, 159): ,Да ли коме тако тешко пада као мени, да замислим младу Римљанку, како са својим драганом о својој страсти — говори латински?" Он нешто конкретвије исказује оно, што се обично чује да се врло апстрактно назива трезвеношћу латинског језика. И овде се мора допустити нека исправка таквога суда. Страст у књи- Ну и ако по нешто не треба порицати, латинскоме .се жевномЈезику. ии;(К не може СПО р ИТИ епособност за исказивање дубокога