Просветни гласник

484

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

бола и опет с друге стране за нежније ћаскање, те помислити, да су они, који би до неба клицали или они који би били смртно тужни, морали остајати неми зато, што су били тако негрећни да су Римљани. И доиста у римској књижевности наидазимо на снажне страсне изразе и лепи иатос мушкога одушевљења; а зар Катул није уиео удесити песму љубави и весељу као и они који су најбољи у другим литературама ? Страст у сваки- Пре свега међутим ваља рећи ово: ни овде, да би се дашњем Језику. С уд И д 0 0 м0 ^ и издржавања латинскога језика, не треба стати код класичних књижевних сломеника. Нешто круту образину, као што смо видели, има увек њихов стил. Црте живога дица, које се скрива иза ње, говоре јасније. «Л.атински, како га учимо у школи, како га читамо код Тацита, у Енеиди, па чак и у понекој Хорацијевој љјбавној одн, може нам се учинити увек нешто тежак и крут за љубавно ћеретање. Ну да је римска девојка за то умела наћи лаких и грациозних речи, не може се ипак сумњати, ако се помисли на кћери римске матере. Где такве речи веселије теку са усана него у Француском и италијанском? И зар, што је заједничко и једном и другом, да није наслеђено добро? плаут као из- На последње питање можемо поуздано одговорити: вор свакидаљег говора, „Јесте". Што то можемо, имамо захвалити човеку, који је по времену први, од кога су нам сачувана опширна дела на латинском језику, а који уједно баш по својој } г потреби језика заузима нарочито место међу свима сачуваним римским писцима, песнику веселих игара Плауту (| 184). Плаут по нашим појмовима једва да је нешто више него преводидац са грчкога, али не само ни једном преводиоцу већ чак ни једном песнику — изузимајући можда угледе Плаутове — свакако није пошдо за руком као њему, да у беспрекорним стиховима пише на тако чистом свакидањем језику. По себи се разуме, да је ово могућно само зато, што за врсту веселе игре није баш иотребно нарочито стилизовање свакодневнога језика. Азанасје добро дошло што је Плаут из тако раног времена: код другога сачуваног писца веселих игара, Теренција (радио од 166—159), можемо видети, како са већим интересовањем отмених кругова за књижевност и у комедији тон постаје финији , уздржанији, уметничкији. Једини Плаут изводи пред нас обичнога Римљанина, који говори како му са усана слази; његови стихови принуђавали су га до душе да по неки лут мадо слободније употреби обичан говор, у њима има и по неких грчких обрта, али у гдавном у њима се најверније огдеда живи латински језик у његову нагласку, у звуку појединих речи и читавих реченица и, што је више, у његовој целокупној моћи изражавања. А нрема томе може Характери- се само рећи, да није ничега бидо, што у овом латинском стика сваки- . дањегјезика. ЈезикЈ 7 не би могл.0 наћи свој адекватни израз. Паметна жи-