Просветни гласник

488

ПРОСВЕТНИ глдсник

висноет, али знамо читаве редове писаца у прози, који се више шш Цицерон. Нај- мање свесно удаљују од Цицерона. Цицерона (рођен 106. пре раније време. Хр.) видимо, како у својимнајранијим беседамаради свимасредствима азијанизма, са бомбастим периодима, у ко.јима се по неки пут више гледа на звучност него на смисао и где речи каткад сдуже само за спољашње заокругљивање, са нагомиланим Фигурама и пре свега потпуно са реченичним ритмом. За њега врло корисна настава у родској беседничкој школл (79—77. пре Хр.) научила га је, да се у овом умер а рава. Само ритам не игра на врхунцу његова рада незнатнију улогу него у почецима и тиме он је за све, осем за мали број самосталних духова, постао постулат доброга латинског стила, који се сам по себи разуме и коме се клања Сенека исто тако као и Августин, па и цео кроз средњи век царске канцедарије као год и Усавршавање пап ске. Не гледајући на то, тако исто је јасно као и успешно лрознога стила. ц И дероново старање, да све што је сувишно, претерано код Период. азијанизма доведе под линију лепоте. Период се лепо заокругљује без сувишности, и за његово умешно и јасно рашчлањавање узимају се сва она средства, која је, као што је речено раније, латински језик насдедио или изнова стекао од онога што је његово. Творба и Гр чки азијанизам показивао се у смелим новим творевинама: избор речи. и овог сасвим нестаје код Римљанина, који је заједно са лакоћон у стварању сложених речи изгубио можда најважније средство за лексикалне новине; и сам Цицерон енергично пречишћава речи из старије књижевности и речима и обртима из свакидањег језика не даје лако приступа, осем код писама, па и писма се ипак одвајају од свакидањег језика својим ритмовањем, кога има скоро у свима. друге врсте Немогућно Је овде тако исто у појединостима нацртати друге стила. струје, којих је наравно било у Цицероново време. Најизречнију супротност његову начину чине они, који као грчки углед нису изабрали Азијанце, већ на пример човека као Л.исију и зато се свакако Атичари. зову атичари. Они елеганцију не траже у обиљу, као Цицерон, већ баш у простоти чисто стварнога израза, који дабоме — нарочито ако се мери према Цицерону — утиче нешто мало трезЈ ено. Значајан споменик ове супротности сачуван је јошу једном делу преписке између врут. Брута и Цицерона: већ то, што један пшие скроз ритмички а други скроз неритмички, обележава однос ових стилских антипода. Највећи, који се сме назвати представником такога простог „атицизна", цесар. био је Цесар. Он је још мучнији него Цицерон у избору речи; та он је рекао, да се нова и још нечувена реч мора избегавати као стена у мору. И док код Цицерона речи мисао заодевају у обилном набору, код Цесара су тесно и просто припијоне; од ритма једва ако се овде онде осети по што год.